ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Прве посланице Солуњанима светог апостола Павла (Зач. 262 – гл. 1, ст. 1-5)
Павле и Силван и Тимотеј Цркви Солунској која је у Богу Оцу и Господу Исусу Христу: благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Захваљујемо Богу свагда за све вас помињући вас у молитвама својим, сећајући се непрестано вашег дела вере, и труда љубави, и постојане наде у Господа нашега Исуса Христа пред Богом и Оцем нашим, знајући, браћо љубљена од Бога, да сте изабрани. Јер јеванђеље наше није проповедано вама само речју, него и у сили и у Духу Светоме, и са пуним убеђењем, као што знате какви смо били међу вама ради вас.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 52 • Гл. 10, ст. 22-24)
Рече Господ својим ученицима: Све је мени предао Отац мој, и нико не зна ко је Син, осим Оца, ни ко је Отац, осим Сина, и ако Син хоће коме открити. И окренувши се ученицима насамо рече: Благо очима које виде што ви видите. Јер вам кажем да су многи пророци и цареви желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше.
ТУМАЧЕЊЕ
Црква Солуњана у Господу
Апостол Павле је рекао: Цркви Солуњанима. Вероватно их је било мало, тако да нису могли да буду тело, зато их и зове Црквом. Пролазило је време, заједница у Цркви се повећавала, али их више није звао тим првим именом. Запамтите везник у, кога прибраја и Оцу и Сину. Зато што је било много заједница, било јудејских, било јелинских, али Павле је рекао само њима Цркви која је у Богу. То је велика част за њих, јер онај који је слуга греха, за њега не може да се каже да буде у Богу.
Запазите шта пише на почетку Посланице? Слављење Господа за њих је дело провере напредовања верника… Шта су дела вере? Оно што не може да поремети вашу постојаност, то је дело вере. Ако верујете, страдате, али ако не страдате, не верујете… Нису обећане ствари оно у шта се верује, већ оно за шта се и страда чак и десет хиљада пута. Царство Небеско је пред њима, и бесмртност, и вечни живот. А дела љубави: љубав је суштински велика ствар и дело. Кажите ми, када се хиљаду ствари супротстави љубави, а сви се противе њима, није ли и то дело? Он је рекао да будемо стрпљиви, јер прогони неће бити само једанпут, већ ће се понављати. Примиће их и Павле као учитељ и они као његови ученици. Зато трпим све избраних ради да и они добију спасење у Христу Исусу са славом вечном (2. Тим. 2, 10). Шта би требало да подносите у име Божије, моји љубљени? (Св. Јован Златоуст, Омилија 1 на 1. Сол. 1)
Благословене су очи које гледају ствари које ти видиш
Да Бог, дакле, постоји, у то не сумњају они који прихватају Свето писмо, односно Стари и Нови завет, нити, пак већина јелинских списатеља, јер је, како рекосмо, знање о Божијем постојању природно у нама усађено. Али, пошто се поганство лукавога ђавола толико оснажило против човечанске природе, тако да неки допадоше до најбесловеснијег, и од свих зала најгорег, бездана пропасти, до тога да кажу да не постоји Бог – а њихово безумље показујући, световесник Давид је рекао: Рече безумник у срцу својем: нема Бога – но ученици Господњи и апостоли, умудрени Пресветим Духом. Његовом силом и благодаћу чинили су чудеса, и привлачношћу тих чуда су опчињене људе из дубине незнања извлачили на светлост богопознања. На исти начин су и њихови наследници по благодати и достојанству, односно пастири и учитељи, примајући просвећујућу благодат Светог Духа. силом чуда и речима благодати, оне у мраку просвећивали а заблуделе враћали ка Христу. Ми, међутим, који не примисмо ни благодат творења чудеса нити благодат поучавања [јер својом приврженошћу уживањима учинисмо себе недостојнима], изнесимо нешто од онога што нам је предато од стране тумача благодати, расправљајући о томе, призивајући Оца и Сина и Духа Светога.
Шта је то што је устројило све оно што је небеско и земаљско, све што је у ваздуху и све што живи у води; а нарочито оно што је постојало пре тога, односно, небо и земљу и ваздух, као и елементе ватре и воде? Ко је све то смешао и разделио? Шта је то што је све то покренуло и што управља том непрестаном и несметаном кретњом? Није ли то. дакле, њихов творац и онај који је свему уткао његово предодређење, према коме се све креће и управља? А ко је творац свега тога? Није ли то Онај ко је све то саздао и привео у биће? Јер такву силу нећемо приписати пуком случају. Чак и ако је настајање ствар случаја, чије дело је устројавање света? Па и то, ако нам се чини исправним, припишимо случају, али ко је тај који то одржава и чува сагласно са његовим првобитним предодређењем? Свакако неко други а не случај. А то је ко други ако не Бог? (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, Трећа апологија, 12)
Ако је лик краља сам краљ, лик Христов је Христос, а лик светитеља је сам светитељ, те ако сила није раздељена или слава одељена, онда част дата лику (икони) дата је ономе који је насликан (иконописан). (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, Трећа апологија)
Бог обитава у светим местима, а то су Богородица и светитељи. То су они који су постали иконе Божије колико је то било могуће, јер су изабрали да се повинују Божијем избору. Зато Бог обитава у њима. Они су истински названи боговима, не по природи, већ према усвојењу, као када се врело гвожђе кује, не по природи, већ зато што се ставља у ватру… Ми смо Божији храм и Дух Божији обитава у нама. Пошто су истински богови, не по природи, већ по учествовању у Божанској природи, њих ће људи поштовати, не зато што су они то заслужили (због својих врлина), већ зато што су носили Бога који је по природи слављен… (Св. Јован Дамаскин, Сведочанство Светих Отаца о иконама, 33)
Послушајмо самог апостола Павла који је рекао: Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде (Гал. 1, 8)! Примили смо од самих апостола и сачували смо све у Светом Предању, уздижући иконе Господа Исуса Христа, Богородице и свих других светитеља, зато подигнимо и ми очи, погледајмо и видимо… Свуда су свети споменици, света места, а те иконе су ту да их славимо у местима где су и насликане. Чак и ако нема догматског разлога, нити гласова надахнутих Отаца, подигните свете иконе и прославите свете, а Предање ће бити довољно да потврди вашу веру.
(Св. Теодор Студит, О Светим иконама, 49)
Верска слика је различита од литургијске иконе. Прва је плод талента неког уметника, а друга је плод и цвет литургијског живота. Прва је од овог света. Она говори о овом свету и о теби као гледаоцу који у овом свету. Друга ти даје једноставну, мирну, животодавну поруку, која долази одозгоре. Она теби говори нешто што долази изван категорија јуче и данас, овде и онде, моје и твоје… Кроз икону, вечна и непроменљива реалност говори без речи. Светлост иконе није од овога света. Она не долази споља да дâ светлост која пролази, јер дар Духа Светога произилази из и кроз саму икону, са лица светитеља и преображене творевине… Иконе осликавају догађаје које учествују у сваком дану ништа светлије од оних које показују наше догађаје ноћу… На Крсту у Православној Цркви видите Њега као Цара Славе. (Архимандрит Василије, Химна уласка (Великог входа), 79)
