ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из друге посланице Коринћанима Светог апостола Павла (2 Кор. 2, 4-15)
Браћо, радост моја је радост свију вас. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама. Ако ли је ко ожалостио, није ожалостио мене, него дјелимично – да не претјерам – све вас. Таквоме је довољно ово карање од многих; тако да је, напротив, боље да опраштате и тјешите, како тај не би био савладан од превелике жалости. Зато вас молим, потврдите љубав према њему. Јер вам зато и писах, да бих познао опробаност вашу, јесте ли у свему послушни. А коме што опростите, опраштам и ја; јер и ја ако сам што коме опростио, опростио сам вас ради пред лицем Исуса Христа, да нас обманом не савлада сатана, јер нам његове намјере нису непознате. А кад дођох у Троаду ради јеванђеља Христовог, и пошто ми се отворише врата у Господу, не имадох мира у духу својему не нашавши Тита брата својега, него опростивши се с њима, изиђох у Македонију. А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу.
Читање из Светог Јеванђеља по Матеју (Мт. 23, 13-22)
Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго; зато ћете већма бити осуђени. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. Тешко вама, вођи слијепи, који говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ко се куне златом храмовним, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује? И ако се ко куне жртвеником, ништа је то, а који се куне даром на њему, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће: дар или жртвеник који дар освећује? Који се, дакле, куне жртвеником, куне се њим и свим што је на њему. И који се куне храмом, куне се њим и Оним који обитава у њему. А који се куне небом, куне се пријестолом Божијим и Оним који сједи на њему.
ТУМАЧЕЊЕ
Ако било ко буде много тужан, нека то буде мера свих међу вама
Овде долазимо до саме суштине православних догмата у Цркви. Сва моћ православне еклисиологије је концентрисана у овој теми. Без разумевања овог питања, немогуће је разумети Православље. Душа Православља је саборност. Шта је саборност? Реч је изведена из речи сабор, поновно сабрање. А то уједно значи и Црква. Саборност је стање у коме смо једни уз друге. Реч може да се преведе и са хармонија, симфонија власти, слобода у љубави која сабира верне, једнакост свих чланова (Цркве), живот у заједници целе Цркве, земаљске и невидљиве, али и отшелничке и оних који живе у свету, зато Црква садржи истину… Спољна дефиниција Цркве не постоји. Црква саму себе идентификује изнутра. Самоспознаја Цркве је неминовна. Католици покушавају да нађу спољни ауторитет (власт) јер је папа непогрешив, али у томе греше. Црква је самодоказива, и као таква је темељ свих дефиниција… Саборност је лични дух уроњен у заједницу многих у Једноме. То је када се Ја темељи на Ми. У таквој плуралној заједници Цркве – тела Христовог – живи (обитава) Дух Божији. (С. Булгаков, Православна Црква, поглавље 3, 74-83)
Прво рецимо: моја радост је радост свију вас… Знам да делите са мном мој бес и страх због људи који нас прогоне… Господ никада није споменуо злочин, али их је упозорио не само када их поучава, већ када их враћа у претходно стање постојања… То није зато што је Он свемогућ, и није зато што има довољно стрпљења, већ зато што је слаб… Неко ради оно што је урадио и Јуда, а неко чак и горе ствари, а ми треба да се трудимо да будемо јаки и стрпљиви, не само због природе греха, већ и због постојања и навика оних који су грешни… И сатана уништава и под плаштом побожности… (Св. Јован Златоуст, Омилија 4 на 2. Кор. 1, 4, 5)
Црква је била тада небо
Уистину је тада Црква била небо, јер је Дух водио све ствари и обузимао сваког владара. Нама је сада остао само символ тих дарова, догађаја и личности. У том случају, говоримо за двојицу или тројицу, јер увек један од нас ћути. То су само знакови и сећања на те ствари… Данашња Црква је слична жени која је пала, која у младости је била просперативна, а сада се сећа тих старих символа (накита, кутијца за вредности, итд)… Као девојка носила је све те предмете у знак Господа кога је и чекала, а као удовица није мислила на други брак, већ на друге ствари: на милостињу сиромашнима, на пријатељство, на свакодневну молитву, и све оне ствари које је апостол Павле помињао Тимотеју… Сви су се они пре окупљали заједно да певају псалме, као што смо раније и чинили, да радимо једнодушно и једномислено. Међутим, сада се осећа само једна душа, и то сама, која учествује у разним сплеткама. Тадашње куће су садашњи храмови: сада је Црква сама кућа и то гора од свих … Велика је данас смутња и (црквена) заједница се не разликује од било које друге продавнице… (Св. Јован Златоуст, Омилија 36 на 1. Кор. 14, 7, 8)
Књижевници и фарисеји затварате Царство Небеско пред људима
Шта значи – они који улазе? Да не значи можда, они који су спремни за то. Поставља се питање, када они раде било шта од онога што се од њих захтева, да ли то раде или не… Чак они и друге кваре… Две ствари треба да се знају: прва, да неће добити ништа од тога што ће се спасити многи, а треба да се брину како би победили једни друге; друга, да треба све да сачувају од греха. Када ученици виде своје учитеље који су баш такви као што је описано, они ће постати гори од њих… Они неће поштовати заповести, јер треба да буду постојани у малим стварима, а да им велике ствари оду… (Св. Јован Златоуст, Омилија 73 на Мт. 23, 1)