ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Дела Светих Апостола (Дела 17, 1–15)
У дане оне, прошавши Павле и Сила пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, гдје бјеше синагога јудејска. И Павле по своме обичају уђе к њима, и три суботе расправљаше с њима о Писму, разоткривајући и доказујући им да је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих, и да овај Исус, којега ја вама проповиједам, јесте Христос. И неки од њих се увјерише, и придружише се Павлу и Сили, и од побожних Јелина мноштво велико, и од угледних жена не мало. А Јудејци који не повјероваше из суревњивости, узеше неке зле људе са улице, и сабравши гомилу узбунише град, и нападоше на кућу Јасонову, и тражаху да их изведу пред народ. А кад њих не нађоше, одвукоше Јасона и неке од браће пред старјешине градске вичући: Ови што узмутише цијели свијет дођоше и овдје; њих је Јасон примио; и ови сви раде против ћесаревих заповијести, говорећи да има други цар, Исус. И смутише народ и старјешине градске који ово чуше. Али кад их Јасон и остали задовољише одговором, пустише их. А браћа одмах ноћу послаше Павла и Силу у Верију; они стигавши, уђоше у синагогу Јудејску. Ови пак бијаху племенитији од оних у Солуну; ови примише ријеч свесрдно, сваки дан истражујући Писмо, да ли је тако. Тако вјероваше многи од њих, и од угледних јелинских жена и од људи не мало. А кад дознаше солунски Јудејци да Павле и у Верији проповиједа ријеч Божију, дођоше и тамо бунећи и смућујући народ. А браћа онда одмах послаше Павла да иде у приморје; а Сила и Тимотеј осташе ондје. А пратиоци доведоше Павла до Атине, и примивши заповијест за Силу и Тимотеја да дођу к њему што брже, вратише се.
Читање из Светог Јеванђеља по Јовану (Јн. 11, 47–57)
У вријеме оно, првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион на Исуса, и говораху: Шта да радимо? Овај човјек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће повјеровати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године бјеше првосвештеник, рече им: Ви не знате ништа; нити помишљате да је за нас боље да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умријети за народ; и не само за народ, него и да расијану дјецу Божију сабере у једно. Од тога, дакле, дана договорише се да га убију. А Исус не хођаше више јавно међу Јудејцима, него отиде оданде у крај близу пустиње, у град звани Јефрем, и ондје борављаше са ученицима својим. А бјеше близу Пасха јудејска, и многи из цијеле земље отидоше у Јерусалим прије Пасхе да се очисте. Тада тражаху Исуса, и стојећи у храму говораху међу собом: Шта вам се чини, да неће доћи на Празник? А првосвештеници и фарисеји бијаху издали заповијест, ако ко дозна гдје је, нека јави да га ухвате.
ТУМАЧЕЊЕ
Они који су оптужили Павла одвели су га у Атину
Видите ли како прогон у сваком случају продужава проповед? Видите ли колику су ревности показали ученици, уз уважавање својих учитеља? Није било тада као што је сада, међу нама, који смо подељени на велике и мале… У телу је постојала хармонија зато што није било славољубља… Чланови тела (хришћани) нужно су били упућени једни на друге тако да је глава нужно имала потребу за ногом, и обрнуто. Лаици имају потребу за клиром, а клир постоји због њих. Сиромашнима требају добротвори, а они који дају требају оне који примају. Један другог разумемо у љубави и добрим делима (Јевр. 10, 24). Зато заједница у Цркви има већу силу, јер су сви заједно и не могу да раде самостално… Тако су молитве Цркве нужне и силне су када су упућене за цео свет и за Цркву, до краја времена… (Св. Јован Златоуст, Омилија 37 на Дела. 17)
Кајафа рече… Један човек умре за народ
У замци коју сами наместише, ухвати се њихова нога… (Пс. 9, 15) Исти је случај са Јудејима. Рекли су да ће убити Христа, без обзира што ће Римљани доћи и заузети градове и сав народ; па када су Га убили, то се и десило. Видите ли колика је сила Његовог Првосвештеничког ауторитета? Милост која је излазила из Његових уста није дотакла само оне чија су срца била осуђена. Иако су многи пророковали будуће догађаје, нису били толико јаки да их и остваре, као што су то били Навуходоносор, Фараон, Валаам… Разлог је очигледан… Видите ли колико је јака сила Духа Светога? (Св. Јован Златоуст, Омилија 65 на Јн. 11, 1)
… За нас је боље, – рекао је Кајафа, – да један човјек умре за народ, а не да сав народ пропадне.
Вест о васкрсавању Лазара произвела је на првосвештенике и фарисеје исти утисак, који је доживео Ирод при ужасном за њега гласу о рођењу Цара Јудејског. Њихова сујета давно није предвидела ништа више сем опасности по себе од новог Чудотворца, али васкрсавање Лазара се чинило објављивањем отвореног рата. У пометености и неодлучности одмах је сазван Врховни савет (Синедрион), – али не да би расуђивали о божанском пореклу новог чуда, него да по општој сагласности одреде како зауставити Христове успехе, те и одврате њихов утицај на народ и на тај начин спасу власт и добит. Ана са Кајафом, у чијим рукама је била сва власт, свакако су унапред били уверени да ће се Синедрион приклонити њиховој вољи; они би могли употребити против Исуса своја сопствена средства, не плашећи се одговорности пред својим сачлановима. Међутим, хтели су да у овако опасном делу, које је могло водити ка народној побуни, делују у име свег Синедриона, односно да имају на својој страни пристанак свих.
Да би приволели сабрање на насилне мере против Исуса, Његови непријатељи су се старали да што јаче представе привидну опасност положаја, у којој би се, тобоже налазили отачаство и Синедрион. Није ли очигледно, расуђивали су чланови Синедриона, да гроб Лазарев прети пропашћу читавој нацији? Толико необично чудо, савршено у таквој близини од Јерусалима, пред сам празник Пасхе, у присуству многобројних сведока, несумњиво, није учињено без циља. Оно је морало произвести изванредан утицај на народ, тако да сада и сваки може рећи: да Он није био од Бога, не би могао творити таква чуда; гомила за гомилом, сви ће прећи на страну Чудотворца; Синедрион ће остати само испразни символ власти. Међутим, сопствена наша несрећа нас не ужасава, већ се питамо шта ће бити са отаџбином? Признат за Месију, Он, саглашавајући се са жељама народа, мора објавити рат Римљанима, а народ јудејски је одвише слаб, одвише неприпремљен за рат, да би могао и помислити о победи над ћесарским легијама…
Вероватно су се добронамерни чланови Синедриона, позитивно расположени према Исусу Христу, старали да како–тако заштите Праведника. Тада, да би прекинуо расправе, узео је реч првосвештеник Кајафа: чему човекољубиво мудровање? Нека Исус буде потпуно невин и праведан, али Његов живот, као што видите, није усагласив са општим благостањем, и Он стога мора умрети: боље је да умре један човек за народ, него ли да сав народ пропадне.
Препричавајући ове Кајафине речи, Јеванђелист примећује да их он није изрекао сам од себе, већ по некаквом надахнућу, јер је Исус заиста по предодређењу свише, требало да умре и не само за народ (јудејски), него и да расејену дјецу Божију сабере у једно. И овакво прорицање је изашло из уста најнепосреднијег противника Исусовог, Његовог убице! Изашла је зато, како примећује Јеванђелист Јован, што је Кајафа у то време био првосвештеник; а коме је приличније да произнесе реч о цени жртве ако не првосвештенику? Кајафа, по речима светог Филарета Московског, зазвучао је у овом случају као звоно, којим је тога дана требало благовестити. Зрак највише озарености одразио се у мрачној души садукеја, као што се зрак сунца одражава у мутној и смрадној води, не губећи своју чистоту и силу.