ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из посланице Римљанима Светог апостола Павла (Рим. 15, 30-33)
Браћо, благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Благодарим непрестано Богу мојему за вас, на благодати Божијој која вам је дата у Христу Исусу, што се у свему обогатисте у њему, у свакој ријечи и сваком знању, као што се свједочанство Христово утврди у вама; тако да не оскудијевате ни у једном благодатном дару, ви који чекате откривење Господа нашега Исуса Христа, Који ће вас и утврдити до краја да будете беспрекорни на дан Господа нашега Исуса Христа. Вјеран је Бог који вас позва у заједницу Сина својега Исуса Христа, Господа нашега.
Читање из Светог Јеванђеља по Матеју (Мт. 17, 24 – 18, 4)
У вријеме оно, приступише фарисеји Исусу да Га кушају, и рекоше Му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу? А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело, тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако. А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу. Рекоше му ученици његови: Ако је тако човјеку са женом, није добро женити се. А он им рече: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими!
ТУМАЧЕЊЕ
Веран је Бог који нас позива у заједницу Сина свога, Исуса Христа Господа нашег
Како је велика ствар овде исказана! Колика је дарова које Он нама даје! Ви сте позвани да буде у заједници са Јединородним, али да ли сте ви посвећени људима? Не дајете себе ближњима… А шта вама онда значи у заједници са Његовим Сином? Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати. Ако се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи (2. Тим. 2, 12). Ако ми страдамо, ми ћемо царевати са Њим; ако умремо са Њим, ми ћемо живети са Њим… јер Он каже Бог је вера, то је истина. Ако је истина, онда ствари које је Он обећао Он ће и извршити. Он је обећао да ће нас учинити учесницима Његовог Јединородног Сина, и ка том крају нас Он и позива (упореди са Рим. 11, 29)… Тако ове ствари, божанском уметношћу коју Он пред нас ставља, могу поново да буду доказане… Бог ће нас увести у Царство. Он ће давати, али они могу да одбију, прихвате или да оду… Али неко може рећи: Он може да одведе људе и против њихове воље! Склоните речено по страни, јер Он не користи насиље, нити силу да икога привуче. Људима даје част и венац славе те затим и празнике, а да ли то њима намеће? Никако.
У пакао Он шаље људе против њихове воље, али у Царство их зове по њиховој вољи. У ватру Он људе води и оставља их, а у вечно стање благослова не баш… Са друге стране, поново прихватимо благослов, пошто наша природа није таква да људи иду са много хвале у устима. Како то да сви људи прихвате то?
Размислите како Господ стално зове људе у име Христово… Не човек, нити учитељ, већ стално Онај који жели све то, Господ Исус Христос. Ни у једној посланици нема толико позивања у име Христово. (Св. Јован Златоуст, Омилија 2 на 1.Кор. 1, 8, 9, 7)
Ученици Му рекоше: Боље је да се (човек) не жени
Пошто се говори о девичанству, са пажњом приступимо закону који говори о њиховим телесним жељама… које су тајно скривене и воде их ка избору и установљавању врлине… Када је Он рекао да ће их начинити евнусима, Он није мислио да откине чланове заједнице и да их далеко одбаци, већ да их уклони од сулудих помисли. Апостол Павле је рекао да човек може и да буде предмет проклетства… Ако је то по слободи воље , неко може да пита, како је Он говорио да сви људи не прихватају то? Из овога се може научити да је расправа велика ствар, али и то да је неопходно много подстицаја одозгоре … или од Господа, који све жели у заједници. (Св. Јован Златоуст, Омилија 62 на Мт. 19, 3)