ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из књиге пророка Исаије (Ис. XL, 18-31)
Овако говори Господ: С ким ћете дакле изједначити Бога? И коме ћете Га уподобити? 19. Уметник лије лик, и златар га позлаћује, и верижице сребрне лије. 20. А ко је сиромах, те нема шта принети, бира дрво које не труне, и тражи вештог уметника да начини резан лик, који се не помиче. 21. Не знате ли? Не чујете ли? Не казује ли вам се од искона? Не разумете ли од темеља земаљских? 22. Он седи над кругом земаљским, и њени су Му становници као скакавци; Он је разастро небеса као платно и разапео их као шатор за стан. 23. Он обраћа кнезове у ништа, судије земаљске чини да су као таштина. 24. Као да нису посађени ни посејани, и као да им се стабло није укоренило у земљи, чим дуне на њих, посахну, и вихор као плеву разнесе их. 25. С ким ћете ме дакле изједначити да бих био као он? вели Свети. 26. Подигните горе очи своје и видите; ко је то створио? Ко изводи војску свега тога на број и зове свако по имену, и велике ради силе Његове и јаке моћи не изостаје ниједно? 27. Зашто говориш, Јакове, и кажеш, Израиљу: Сакривен је пут мој од Господа, и ствар моја не излази пред Бога мог? 28. Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. 29. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. 30. Деца се море и сустају, и младићи падају; 31. Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.
Читање из књиге Постања (Пост. XV, 1-15)
Дође Авраму реч Господња у виђењу ноћном, говорећи: Не бој се, Авраме, ја сам ти штит, и плата је твоја врло велика. 2. А Аврам рече Господе, Господе, шта ћеш ми дати кад живим без деце, а па коме ће остати моја кућа то је Елијезер овај Дамаштанин? 3. Још рече Аврам: Ето мени ниси дао порода, па ће слуга рођен у кући мојој бити мој наследник. 4. А гле, Господ му проговори: Неће тај бити наследник твој, него који ће изаћи од тебе тај ће ти бити наследник. 5. Па га изведе напоље и рече му: Погледај на небо и преброј звезде, ако их можеш пребројати. И рече му: Тако ће ти бити семе твоје. 6. И поверова Аврам Богу, а Он му прими то у правду. 7.И рече му: Ја сам Господ, који те изведох из Ура халдејског да ти дам земљу ову да буде твоја. 8. А он рече: Господе, Господе, по чему ћу познати да ће бити моја? 9. И рече му: Принеси ми јуницу од три године и козу од три године и овна од три године и грлицу и голупче. 10. И он узе све то, и расече на поле, и метну све поле једну према другој; али не расече птице. 11. А птице слетаху на те мртве животиње; а Аврам их одгонише. 12. А кад сунце беше на заласку, ухвати Аврама тврд сан, и гле, страх и мрак велик обузе га. 13. И Господ рече Авраму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, па ће јој служити, и она ће их мучити четири стотине година. 14. Али ћу судити и народу коме ће служити; а после ће они изаћи с великим благом. 15. А ти ћеш отићи к оцима својим у миру, и бићеш погребен у доброј старости.
Читање из Прича Соломонових (Прич. XV, 7-19)
Усне мудрих људи сеју знање, а срце безумничко не чини тако. 8. Жртва је безбожничка гад Господу, а молитва праведних угодна Му је. 9. Гад је Господу пут безбожников; а ко иде за правдом, њега љуби. 10. Карање је зло ономе ко оставља пут; који мрзи на укор, умреће. 11. Пакао је и погибао пред Господом, а камоли срца синова човечијих. 12. Подсмевач не љуби оног ко га кори, нити иде к мудрима. 13. Весело срце весели лице, а жалост у срцу обара дух. 14. Срце разумно тражи знање, а уста безумних људи наслађују се безумљем. 15. Сви су дани невољникови зли; а ко је веселог срца, на гозби је једнако. 16. Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром. 17. Боље је јело од зеља где је љубав него од вола угојена где је мржња. 18. Човек гневљив замеће распру; а ко је спор на гнев, утишава свађу. 19. Пут је лењога као ограда од трња, а стаза је праведних насута.
ТУМАЧЕЊЕ
Са ким ћеш онда упоредити Бога?
Бога, ко је Он по природи и суштини, нико од људи никада није нашао и, наравно, неће пронаћи и схватити. А ако и пронађе некада, нека тада тек о томе расуђују и полемишу они који то желе. Пронаћиће, како ја то схватам, када се ово боголико и божанско тј. наш ум и наша реч, сједине са себи сродним, када обличје узађе до Прволика коме и иначе стреми. То је, по мом мишљењу, дочарано у оном веома разумном и озбиљном учењу по коме ћемо некада познати онолико колико смо сами познати. А то што до нас долази у овоземаљском животу, јесте само танка струја и малени одблесак велике светлости. Због тога, ако је неко познао Бога и засигурно је то тако, то познање му се приписује у том одношају што је он, у односу према другима који нису толико просвећени, постао причасником веће светлости. Такво преимућство је признато као савршено, не као да је стварно савршено, него као савршено измерено мерама и силама ближњега. Због тога Енос поче призивати Господа; његову заслугу чинило је уздање, уздање које се не тиче виђења, него призивања. Енох је нестао; но, да ли је познао природу Божју или му је предстојало још неко узвишеније познање – то је неизвесно. Ноје, коме је било поверено да спасе цели свет или семена света да спасе од воде у маленој барци, поседује једино преимућство – богоугодност. И велики Патријарх Авраам, иако се оправдао вером и принео неуобичајену жртву – обличје велике Жртве, ипак је Бога видео не као Бога, него га је нахранио као човека и био је похваљен као веома гостољубив. Јаков је у сну видео високу лествицу и ходање по њој анђела; он тајанствено помазује стуб (вероватно указујући на Камен који је ради нас био помазан), а месту, у част Онога који се јавио на њему, даје име: дом Божји. Борио се Јаков са Богом као са човеком (да ли је у питању стварна борба Бога са човеком или се, пак, њоме означава присаједињавање човекове врлине Богу), на своме телу носи видљиве доказе те борбе показујући да је створена природа уступила победу, а као награду за побожност добија измену имена свога: име Јаков промењено је у име Израиљ (у свему велико и славе достојно име!); међутим, ни он, нити било ко други из дванаест племена Израиљевих којима је он био отац, ма се и узвисили изнад Јакова, до сада се није похвалио да је целовито познао природу Божју или зрак Божји. Илији није снажни ветар, ни огањ, нити земљотрес колико нам је познато из историје, био доказ Божјег присуства, већ малено захлађење; управо, присуства Божјег, а не природе његове. О којем Илији говорим? О ономе којег су огњена кола однела на небо, означавајући тиме у праведнику нешто изнад човека. Не изазивају ли у теби дивљење – најпре судија Маноје, а потом и ученик Петар? Међутим, један од њих није поднео гледање лица јавившег му се Бога те каже: изгибосмо, жено, јер видесмо Бога, показујући тиме да човеку није могуће да поднесе ни јављање Божје, а камоли природу његову. Петар није хтео да пусти у свој брод Христа који му се јавио, молећи Га до оде од њега, мада је био пламенији од других ученика у вери према Христу, због чега је назван блаженим удостојивши се најбитнијих савета и порука које му је Христос упутио. Шта да кажемо за Исаију или за Језекиља, који су видели највеће тајне? Шта рећи за остале Пророке? Први од њих је видео Господа Саваота како седи на престолу славе, окруженог и слављеног и закривеног крилима шестокрилатих Серафима; доживео је да и њега лично анђео очисти угљем и припреми га за пророчку службу. Други нам описује Божју кочију – Херувиме, и над њима престо, а над престолом трон, а на трону Јавившег се; при томе је чуо некакве гласове и химне, кретања и активности. Ја не могу сада казати да ли је то било дневно јављање које је видео само овај свети човек, или је реч о ноћном и нелаживом виђењу, или је реч о представи онога што влада у нама, којим ће се и будуће обујмити као да је у питању садашње, или је реч о неком другом, неизрецивом виду прорицања – ово је знано једино Богу Пророка и причасника подобних надахнућа. У крајњој мери ни ови, о којима овде говоримо, нити било ко други после њих, нису били, како каже Писмо, у савету и суштини Господњој: нико није видео, нити је схватио природу Божју. Да је Павле могао да објасни шта је у себи садржало треће небо и ход до њега (или поступно усхођење или магновено узношење), можда бисмо нешто више сазнали о Богу (уколико се овога тицала тајна Павловог узношења). Пошто се ово није могло образложити речима, онда ћемо и ми све поштовати ћутањем; чујмо лично Павла који каже: делимично схватамо и делимично пророкујемо. Тако, и налик томе, познаје се онај који није невешт у знању, ко не таји да у њему говори Христос; тако се познаје велики поборник и учитељ истине. Због тога све приземно знање, које се не простире даље од малених подобија истине, он не ставља изнад огледала и нагађања. Да не бих дошао у опасност да дам повода другима да помисле како се ја прекомерно и без потребе занимам оваквим истраживањима, казаћу ово: о свему овоме, а не о нечему другом је казано: не можете носити сада, чиме је Реч Божја ставила на знање да током времена ипак можемо понети и објаснити себи све то. Исто ово је и Јован, Претеча Речи, велики глас истине, потврдио и признао да је немогуће и целом свету ово да прими.
Дакле, свака истина и свака реч за нас јесу несхватљиви и магловити. Ми као да градимо велике зграде малим алаткама када људском мудрошћу ловимо виђење суштог, када духовним предметима приступамо својим чулима или без њих, јер нас чула коче у познању те блудимо и лебдимо тј. не можемо да неприкосновеним умом дотакнемо прикосновене предмете, да се колико-толико приближимо истини и у своме уму запечатимо чисте представе о њој. А реч о Богу, што је савршенија, то је и недостижнија; непрестано нас води ка све компликованијем изражавању и најнемогућијем одгонетању. Свака препрека, па и она најневажнија, кочи и отежава ход нашег ума и не дозвољава му да иде напред, као што бразде у њиви обуздавају упрегнуте коње и повременим цимањем и дрмусањем спречавају их да искоче из бразде и оду у страну. (Св. Григорије Велики, Друга богословска беседа, 11, 17, 18)
То је Онај који седи над земаљским сферама
И тада ће се показати знак сина човечјег на небу (Мт. 24, 30). Какав ће бити овај знак Сина Човечјег, то се једном у маломе већ показало. То је крст, сјајнији од сунца, који се показао над Јерусалимом пред долазак једног ранијег олицетворења Антихриста, на име цара Јулијана Одступника. И место сваке беседе о томе чудесноме знаку, најбоље је, да вам се, браћо, овде наведе писмо св. Кирила Јерусалимског писано цару Константину, сину Константина Великог и претходнику Јулијана Одступника. Део тога писма гласи: „У ове свете дане Педесетнице, седмога дана маја, около девет часова изјутра, јави се превелики крст, сав од светлости, на небу, над Светом Голготом, и пружен до свете Горе Јелеонске, показа се он сасвим јасно не једном или двојици само, но свима многобројним житељима града, и не тако – како би неко могао помислити – брзопролазно као у маштарији, но видљив очима у току многих часова над земљом. Светлосним блистањем превазилазаше луче сунчане, јер да не би такав, он би био побеђен њима (лучама сунчаним) и не би се видео, да није пред гледаоцима испуштао луче силније од сунца. У том часу журно се сабраше многобројни становници града у свету цркву, обузети страхом и радошћу од тог боговиђења, јуноше и старци, мужеви и жене, сваки узраст, чак и најскривеније девице, овдашњи становници и странци, хришћани и незнабошци, који су дошли из других земаља, – сви једнодушно, као једним устима, прославише чудотворног Христа Исуса, Господа нашег, Јединородног Сина Божјег, и стварно и опитом дознаше, да је хришћанска благочестива наука не у преплетеним речима мудровања но у јављању духа и силе (1. Кор. 2, 4), и не само од људи проповедана но с небеса од Бога посведочавана (Јевр. 2, 3-4)… Сматрамо за дужност да не прећутимо ово небесно боговиђење но да и Твоме богопрослављеном благочестију доставимо. Због чега сам ја и пожурио да овим писмом то испуним.“ О браћо моја, све је Богу могуће, и створено показати људима, и нестворено створити. Но најважније је за нас, што Он и може и хоће избавити душу нашу од греха и смрти; и даровати нам живот вечни. Молимо Му се за ово дан и ноћ. Господе свемоћни. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 19. март)
Али остати у Телу потребније је вас ради (Флп. 1, 24). Озарен љубављу Христовом апостол Павле признаје у посланици Филипљанима, да је за њега смрт добитак, пошто је његов живот Христос. Љубав његова према Христу вуче га у смрт, да би што пре стао уз Христа, а љубав према верним људима опет гони га да још остане у телу. Па ипак то нису две љубави, које растржу апостола и вуку га на две стране, него једна иста, која отвара пред њим две ризнице блага: једна ризница блажени свет на небу, а друга душе верујућих на земљи. Оно небесно благо увеличава се овим благом са земље; ова ризница прелива се у ону. Да иде на небо – на то вуче апостола љубав и награда; да остане на земљи – на то га вуче љубав и дужност. Па кад један смртан човек, браћо моја, налази да је потребније бити у телу из љубави према браћи својој, какво је онда чудо да је бесмртни Бог увидео пре апостола да је потребније бити у царству духовном. Ова исповест Павлова пред Филипљанима – не објашњава ли нам она сасвим јасно побуде оваплоћења Сина Божјега? Тамо, на небесима је право Христово царство и прави Христов живот, без примесе греха и смрти. Али љубав Сина Божјега према људима нашла је да је потребније бити у телу, на земљи, међу људима. Ваистину, морамо бити благодарни апостолу Павлу, што нам је објашњавајући себе, објаснио тајну Христова доласка и пребивања у телу. Господе, диван си у светим Својим. Теби слава и хвала вавек. Амин (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 3. март)
Исправљање је за оне који знају пут…
Онај који не воли доказ, он ће умрети…
Морамо да схватимо да они људи који су заиста јадни и који су пуни греха и опакости… они су и у свету небитни и невољени, јер је њихово срце тврдокорно, нестрпљиво и већ кажњено у овом животу (на земљи), али ће и као такви ићи ка Богу у дан када ће Он судити праведно… (Св. Јован Касијан, Први разговор са оцем Серенијем, 31)
