ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из књиге пророка Исаије (Ис. I, 19 – II, 3.)
Овако говори Господ: ако хоћете слушати, добро земаљско јешћете. 20. Ако ли нећете, него будете непокорни, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше. 21. Како поста курва верни град? Пун беше правице, правда наставаше у њему, а сада крвници. 22. Сребро твоје поста троска, вино твоје помеша се с водом. 23. Кнезови су твоји одметници и другови лупежима; сваки милује мито и иде за даровима; сиротој не дају правице, и парница удовичка не долази пред њих. 24. Зато говори Господ, Господ над војскама, силни Израиљев: Аха! Разрачунаћу се са противницима својим, и осветићу се непријатељима својим. 25. И окренућу руку своју на те, и сажећи ћу троске твоје да те пречистим, и уклонићу све олово твоје. 26. И поставићу ти опет судије као пре, и саветнике као испочетка; тада ћеш се звати град праведни, град верни. 27. Сион ће се откупити судом, и правдом они који се у њ врате. 28. А одметници и грешници сви ће се сатрти, и који остављају Господа, изгинуће. 29. Јер ћете се посрамити од гајева које желесте, и застидети се од вртова које изабрасте. 30. Јер ћете бити као храст коме опада лишће и као врт у коме нема воде. 31. И биће јунак као кучине и дело његово као искра, и обоје ће се запалити, и неће бити никога да угаси. 1. Реч која дође у виђењу Исаији сину Амосовом за Јуду и за Јерусалим. 2. Биће у потоња времена гора дома Господњег утврђена уврх гора и узвишена изнад хумова, и стицаће се к њој сви народи. 3. И ићи ће многи народи говорећи: Ходите да идемо на гору Господњу, у дом Бога Јаковљевог, и учиће нас својим путевима, и ходићемо стазама Његовим. Јер ће из Сиона изаћи закон, и реч Господња из Јерусалима.
Читање из књиге Постања (Пост. I, 14-23.)
Рече Бог: Нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; 15. И нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу. И би тако. 16. И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном, и видело мање да управља ноћу, и звезде. 17. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу. 18. И да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. 19. И би вече и би јутро, дан четврти. 20. Потом рече Бог: Нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески. 21. И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро; 22. И благослови их Бог говорећи: Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи. 23. И би вече и би јутро, дан пети.
Читање из Прича Соломонових (Прич. I, 20-33.)
Премудрост виче на пољу, на улицама пушта глас свој; 21. У највећој вреви виче, на вратима, у граду говори своје беседе; 22. Луди, докле ћете љубити лудост? И подсмевачима докле ће бити мио подсмех? И безумни, докле ће мрзети на знање? 23. Обратите се на карање моје; ево, изасућу вам дух свој, казаћу вам речи своје. 24. Што звах, али не хтесте, пружах руку своју, али нико не мари, 25. Него одбацисте сваки савет мој, и карање моје не хтесте примити; 26. Зато ћу се и ја смејати вашој невољи, ругаћу се кад дође чега се бојите; 27. Кад као пустош дође чега се бојите, и погибао ваша као олуја кад дође, кад навали на вас невоља и мука. 28. Тада ће ме звати, али се нећу одазвати; рано ће тражити, али ме неће наћи. 29. Јер мрзише на знање, и страх Господњи не изабраше; 30. Не присташе на мој савет, и презираше сва карања моја. 31. Зато ће јести плод од путева својих, и наситиће се савета својих. 32. Јер ће луде убити мир њихов, и безумне ће погубити срећа њихова. 33. Али ко ме слуша боравиће безбрижно, и биће на миру не бојећи се зла.
ТУМАЧЕЊЕ
Са Сиона сићи ће Закон, Логос Божији из Јерусалима
Како јасно види пророк Христа Миротворца! Он истиче једно по једно достојанство Спаситељево. Најпре га је истакао као Законодавца новог закона, и то закона за све напоре на земљи. Потом је истакао Његову узвишеност изнад свих висина, земаљских и историјских. Сада пак, истиче Га као Миротворца, од чије ће се силе и љубави расковати мачеви у раонике, а копља у српове. Да ли је се испунило ово велико пророчанство о миру? Јесте, у пркос тога што још постоје ратови. Гле, ратови међу хришћанским народима нису исто што и ратови међу незнабошцима. Незнабошци су ратовали с поносом, хришћани ратују са стидом. Незнабожачке вере населиле су своје небо само ратницима, хришћанска вера обећава небо светитељима. Као што хришћани понављају, по слабости, и друге неке грехе незнабожачке, тако понављају и грех ратовања. Но Бог испитује срца и зна, с каквим настројењем незнабошци греше а с каквим хришћани. Одрицали су Христа фарисеји, одрекао Га се и Петар. Но фарисеји су Га одрицали са злобом непокајаном, а Петар Га се одрекао са стидом, и опет Га признао с покајањем. Но шта да кажемо, браћо, о мачевима и копљима страсти, којима убијамо душе своје и душе својих ближњих? О кад би расковали те мачеве у раонике, да дубоко оремо душе и сејемо благородно семе мира Христова у себи! И кад би расковали та копља у српове, да жањемо коров у душама и спаљујемо! Тада би се мир Христов установио у душама свију нас, као што се установио у душама светитеља. Ко би онда и помислио на рат против суседа и народа суседних? О како је дивно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег? О Господе, огњем речи Твоје раскуј оружја рата у нама у справе мира. Теби слава и хвала вавек. Амин. (Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 8. август)
И Бог рече: Нека воде буду са свим бићима у њој
Потом рече Бог: нека врве по води живе душе по врстама својим, и птице по врста ма њиховим нека лете изнад земље под свод небески. Пошто су саздана светила небеска, испунише се, дакле, и воде животињама, па се тако и ови предели украсише. Јер, земља беше већ украшена својим растињем; небо беше окићено цветним венцем звезда, а пар великих светила беше му као очи. Требало је, дакле, да и воде задобију своје украсе. Те дође заповест, и одмах се реке испунише животом и језера постадоше родна, јер свако од њих стаде рађати створења по својим врстама. И море поче из себе порађати свакојаке врсте пловних животиња, и не беше никаквог блата или муља воденог које је остало неделатно и без удела у савршавању стварања. Јер, из њега поврвеше којекакве жабе и мушице и комарци. Те оно што и сада можемо видети, доказ је свега што се збивало у почетку. Тако је свака вода похитала да изврши стваралачку заповест. Велика и неизрецива сила Божија која је водама, заједно са заповешћу, подарила и умеће рађања, одмах је устројила и покренула живот животиња, којих се врсте не могу ни побројати. Нека врве по води живе душе (гмизавци). Први пут сада постаје животиња са живом душом и са чулима. Јер, иако се за биљке и за дрвеће каже да живе, зато што поседују силу храњења и раста, они ипак нису ни животиње, нити, пак, имају живу душу. Зато је, наиме, и речено: Нека врве по води живе душе. Свака животиња која плива, било да плови по површини воде, било да у дубини продире кроз воду, припада врсти гмизаваца, јер она повлачи своје тело по воденој маси. Ако неке од животиња живе које у води, имају ноге и могу ходати (већина, наравно, живи и у води и на суху; као фоке и, крокодили, и водени коњи, и жабе, и ракови), ипак је пливање њихово превасходно својство. Због тога је речено: Нека врве по води гмизавци. Која врста је изостављена у ово мало речи? Шта није обухваћено заповешћу стварања? Јесу ли изостављене оне врсте које се живе рађају, као што су фоке, делфини и раже, и њима сличне врсте које се називају ајкулама? Или оне које доносе јајашца, а то су безмало све врсте риба? Или су изостављене оне које имају љуштуру, или које имају крљушт, или оне са крилцима, или оне без њих? Кратка је, наравно, реч заповести стварања, или боље рећи, то и није реч, већ наклоност и стремљење божанске воље; а смисао те заповести толико је дубок, колико постоји разлика и сличности између риба – кад би хтео тачно да их пратиш, било би исто као кад би пребројавао морске таласе, или кад би узео на себе да морску воду премериш каквим судом. Нека врве по води гмизавци. Односно, оне рибе које живе на отвореном мору, које су при обалама, или у дубинама, или у гребенима; и које иду у јатима или које самотно пливају; као и китови и огромне рибе, а исто тако и оне најситније међу њима. Јер, једном истом силом и једнаком заповешћу, и велике и мале рибе ступају у постојање. Нека врве по води. Показале су ти ове речи природну сродност пловних животиња са водом. Зато рибе, ако макар и закратко буду одвојене од воде, ме могу да опстану. Јер, немају таквог удисања којим би ваздух увлачиле у себе. Наиме, што је за копнене животиње ваздух, то је за пловне врсте вода. Разлог за то је очит. У нас, наиме, постоје плућа, један порозан и шупљикав унутарњи орган, који, кад се прса надимају, узима у себе ваздух те њиме блажи и расхлађује нашу унутарњу топлоту; док водене животиње дишу ширењем и скупљањем шкрга, које увлаче и проводе воду кроза свој густи сплет. Нарочит је, дакле, животни простор риба, нарочит је њихов састав, посебна врста исхране, својеврстан им је живот. Зато се ниједна од водених животиња не да припитомити, нити уопште дозвољава да човек положи своју руку на њу.
Видео сам све то, и дивио се у свему премудрости Божијој. Ако су бесловесне животиње у стању да се досете и да се постарају за свој опстанак; и ако риба зна шта треба да изабере а шта да избегава, шта да кажемо ми који смо обдарени разумом и поучени законом, и који смо подстакнути обећањем и умудрени Духом, па ипак се владамо као да смо бесловеснији и од риба? Јер, оне умеју да се постарају за некакво промишљање о својој будућности, а ми, немајући никакве наде на будућност, трошимо свој живот у уживању које приличи стоци. Риба преплови толика мора да би неку корист задобила; а шта ћеш на то рећи ти, који живот проводиш у нераду? Нерад је, наиме, узрок свакога злоделања. Нека се нико не претвара да о томе не зна. Усађен је у нама некакав природни закон који нам казује да присвајамо што је добро, а да се туђимо од онога што је штетно.
Остаћу и даље код примера морских животиња, јер су свакако пред нама зато да бисмо их испитали. Слушао сам од једнога приморца како морски јеж, који је мала и по свему безначајна животиња, веома често поучава морепловце о томе кад ће море бити мирно а кад се спрема бура. Наиме, кад јеж предвиди да ће ветрови ускомешати море, он се завуче под какав повећи камен, па се ухвати за њега и тако се њише као да је привезан за котву – та тежина га одржава тако да га таласи не могу лако повлачити. Када морепловци угледају тај знак, јасно им је да треба да очекују дување силних ветрова. Никакав астролог и никакав Халдејац, који према кретању звезда предвиђа дизање силних ветрова, није јежа томе научио: Господар мора и ветрова је и у ту сићушну животињу усадио јасан знак Своје велике мудрости. Нема тога бића на кога се Божија промисао и старање не односи; Његово вазда будно око све надгледа. Он се уза свако биће налази и свакоме дарује опстанак. Па ако Бог ни јежа није оставио изван Свога надзора, зар неће надгледати све што је твоје? Мужеви, волите своје жене, чак и ако сте, пре но што сте ступили у заједницу брака, једно другоме били страни. Свеза природе и спрега свештенога благослова нека буде заједница оних који некада беху удаљени једно од другога. Змија отровница, најстрашнија од свих гмизаваца, ради брака одлази ка морској мурини, па давши јој звиждуком знак о своме присуству, мами је да изађе из дубине ради брачнога парења. И ова се послушно одазива и сједињује са отровницом. Шта хтедох овим рећи? Чак и онда кад је муж груб или кад је преке нарави, жена је дужна сама да сноси терет, и да ни под каквим изговором заједницу не раскида. Насилан је? Ипак ти је муж. Опија се? Ипак је природном везом сједињен са тобом. Груб је и непријатан? Ипак је већ постао твој део, и то онај који је од свих делова најдрагоценији. Но, нека и муж чује савет који њему приличи. Поштујући брачни однос, ехидна избацује из себе отров; па зар нећеш и ти, због поштовања према брачној заједници, сваку отврдлост срца и сваку нечовечност одагнати од себе? Или нам, можда, пример ехидне може и на други начин послужити, јер ипак некакву прељубу у природи представља ово парење између гује отровнице и мурине. Нека се, дакле, дозову памети они који посежу за туђим браковима, и нека виде колико су слични гмизавцу. Ја, опет, имам само један циљ, а то је да из свих ових примера изграђујем Цркву. Нека обуздају своје страсти они који су разуздани, и нека се поучавају на примерима копнених и морских животиња.
Овде ме и моја телесна слабост и поодмакло вече приморавају да своју беседу приведем крају; а ради оних који су вољни да слушају, имао бих да придодам још много штошта што је достојно дивљења: о биљу које расте у мору; о самоме мору; о томе како се морска вода згушњава и постаје со; о томе како драгоцени камен корала у води је трава, а кад је извађен на ваздух, он се стврдне и постаје чврст као камен. О томе зашто је природа у остригу, у најнезнатнију од свих животиња, положила драгоцени бисер. Јер, оно за чим царски ризничари највише трагају, то је по обалама, и спрудовима, и по оштром стењу разбацано, и почива у шкољкама остриге. Како сасе негују своје злаћане власи, какве ниједан сликар досад није успео да наслика? Откуда морски пужеви дарују царевима порфире, које красотом својих боја надмашују и цвеће у пољу? Нека врве по води. И од свега онога што је нужно, шта још није постало? Које то драгоцености нису подарене нашем животу? Неке ствари су створене да служе човеку, а неке да бисмо се кроз њих дивили чуду стварања. Неке су, опет,страшне како би излечиле нашу лењост. И створи Бог китове велике. Великима се називају не зато што су већи од рачића и крабе, већ зато што су величином свога тела слични највишој планини: кад плове испод саме површине воде често се од њих може помислити да су каква острва. Због тога што су толико крупни, не проводе своје време по спрудовима нити у близини обала, већ настањују такозвано Атлантско море. Такве су оне животиње које су створене да у нама изазивају страх и чуђење. Кад чујеш да највеће бродове који покретани повољним ветровима хитају пуним једрима, толико лако заустави једна сићушна рибица звана прилепак – тако да брод задуго држи непомичним, те изгледа као да је насред мора пустио корење – зар ти та мала рибица не пружа доказ о самој силини Саздатељевој? Јер, нису страшне само сабљарке и тестераче и морски пси и китови и млатови, него је ништа мање страшан и жалац морске раже, чак и кад је ова мртва, и морски зец, јер и од њих нам тренутно и неизбежно долази погибао. Кроза све те примере Саздатељ хоће да подстакне у теби будност, како би, са надањем у Бога, измакао свим опасностима које ти долазе од ових риба. Но, вратимо се из тих морских дубина и притекнимо на сухо; јер су нас чудеса стварања једно за другим заносила, па су нас, као какви таласи, својим сталним и наизменичним насртајима приморала да се наша беседа занима подводним стварима. Без обзира на то што им се ја дивим, може се десити да наш ум, не нашавши на копну већа чудеса од ових, попут Јоне, опет притекне ка мору. Изгледа, пак, да је моја беседа, обревши се међу небројеним чудесима, заборавила на меру, и као да јој се десило оно што се дешава и морепловцима на отвореном мору: немајући по чему да одреде своје кретање, често не знају колики пут су превалили. Чини се да се то и нама догодило: док је беседа хитала од једне ствари ка другој, изгубила је осећање о томе колико много је речено. Но ако ово часно слушалиште и има жеље за слушањем, па све и ако је повест о чудесима Господњим пријатна слуху Његових слугу, ипак ћемо своју беседу овде укотвити и сачекаћемо дан како бисмо протумачили оно што је преостало. Устанимо сада сви и заблагодаримо за све што је овде речено и заиштимо да се оконча и оно што је преостало. Кад за вечером будете, нека ваши разговори за трпезом буду беседа коју вам ујутро и увече говорих. Имајте на уму ове ствари и кад вас сан обузме, па и у сну уживајте у благоразумности онога што је на дану, како бисте могли рећи: Ја спавам, а срце је моје будно, истражујући закон Господњи… дан и ноћ; Њему слава и власт у векове векова. Амин. (Св. Василије Велики, Шестоднев, Омилија 7, 1, 3, 4)
