ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из посланице Римљанима Светог апостола Павла (Рим. 7, 14 – 8, 2)
Браћо, знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха. Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по тијелу него по Духу. Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона гријеха и смрти.
Читање из Светог Јеванђеља по Матеју (Мт. 10, 9-15)
Рече Господ Својим ученицима: не носите злата ни сребра, ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни двије хаљине, ни обуће, ни штапа; јер је посленик достојан хране своје. А кад у који град или село уђете, испитајте ко је у њему достојан и ондје останите док не изиђете. А улазећи у кућу, поздравите је говорећи: Мир дому овоме! И ако буде кућа достојна, нека дође мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, нека се мир ваш вама врати. Ако вас ко не прими нити послуша ријечи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих. Заиста вам кажем: Лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда неголи граду ономе.
ТУМАЧЕЊЕ
Добро ћу чинити
Називајући Закон духовним, Он указује да Закон треба да буде учитељ врлине и да уништи порок… А Закон то и ради, из страха, исправљајући понашање човека и препоручујући многе врлине. Па како је онда створен грех, ако је Учитељ био толико милосрдан? То питање је било упућено и апостолима. Јер, када је тело постало смртно, било је нужно да неке ствари добију савест, али уједно добијају и бес и бол, па и све друге грехе. Подразумевало се да мудрост преузме да нас сачува од потопа, како бисмо разумели дубину греха. За њих то није био само грех већ ванредна појава у свету. То је имало такав ефекат. Зато разумите да сама жеља није грех… Апостол Павле није нашао грех у самом телу дајући души преимућство. Све то је било у рукама човека. Павле овде наглашава да је душа владалац и да има такву моћ. И после овог одвајања човека на два дела: на тело и на душу, он је рекао да тело нема ум (разум)… Суштина је да избор душе и тела није исти, јер први избор је Божије дело, а други је наш двиг… Да ли сте приметили колико је велики грех човека, који и зна Закон, да може чак и грех да надвладава његов ум? Господ ипак указује на то да људи имају благослов и благодат, а да добро дело припада нама као и Оцу и Сину и Светоме Духу. (Св. Јован Златоусти, Омилија 13 на Рим. 7)
Ако је дом јак, нека буде мир на том дому
Господ је одговорио на многа питања, имајући у виду различите сврхе: прво, није сумњао у своје ученике; друго, ослободио их је од сваке бриге тако да су били спремни да све што имају дају другим људима; треће, научио их је како да имају Његову силу и моћ. То је увек наглашавао апостолима када им је говорио: да ли вам је нешто недостајало, када сам вас слао босе и наге међу људе… Његова жеља је била да их поучава до савршенства, али тако да мисле дан за дан. Његов наум био је да их пошаље као учитеље целом свету. Због тога је те људе начинио анђелима, ослобађајући их од све светске бриге, тако да брину само о једном: о поучавању. Али их је Он, у ствари, и од тога ослободио: Не размишљајте о томе шта ћете говорити… Није им Он рекао да траже јаке особе за разговор, већ да када проповедају не мењају кућу за неку другу. Они не би требало да брину о онима који их примају у кућу, нити да их називају незајажљивим и самодовољним. Ове ствари нису речене само апостолима, већ – и каснијим – светитељима. Нека би нас Бог ојачао да достојно наследимо апостоле… јер ништа друго не одликује постојаност живота као оно слобода од нужности… (Св. Јован Златоусти, Омилија 32 на Рим. 9, 7-9)