Богу су увек приношене жртве. Тако праведни Авељ, син Адамов, чини први међу људима: „Принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос“ (1. Мојс. 4, 4). Тако после потопа чини и праотац Ноје, који „начини жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице. И Господ омириса мирис угодни“ (1. Мојс. 8, 20-21). И Јаков, Израиљ, тако чини: „Бог рече Јакову: устани, иди горе у Ветиљ и ондје стани; и начини ондје жртвеник Богу, Који ти се јавио“ (1. Мојс. 35, 1). У Старом Завету приносе се обилне животињске жртве. У знак спомена на ослобођење Изабраног народа из Египта клало се пасхално јагње.
Господ Исус Христос је принео Себе на Голготи за грехове целог света. Његова крсна жртва укинула је животињске жртве Старог Завета. Почела је новозаветна жртва Господња, Света Евхаристија, у којој се, под видом хлеба и вина, примају Тело и Крв Господња. По Жарку Видовићу, хлеб и вино су биљни производи, а биљка не убија да би живела. Као што се, кроз процес фотосинтезе, Сунце претвара у плодове, тако се, под видом пшеничног хлеба и вина од чистог грожђа, нама даје на храну и пиће Тело и Крв Богочовека. У Новом Завету жртве постају духовне. Свети Петар призива: „И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа (1. Петр. 2, 5). Апостол Павле вели: „Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест, плод усана које исповједају Име Његово. А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу (Јевр. 13, 15).