Од речи „исихија“, што на грчком значи „спокој, тиховање“. Исихастичка пракса започиње покајањем и подвижништвом за очишћење душе и тела од страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем унутрашње умно-срдачне молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“, уз подвиг покајања, исповести и причешћа. То је пут очишћења, просветљења и обожења. Плод таквог подвига може бити виђење нестворене Божанске светлости, какво су имали апостоли на гори Тавор приликом Преображења Господњег. У „Акатисту најслађем Христу“ каже се да су мудраци са истока, вођени звездом, „стигли до Недостижног”, до Богомладенца који је лежао у јаслама Витлејемске пештере. Суштина подвижништва Православне Цркве управо се у томе и састоји: у достизању Недостижног, Онога кога небо и земља не могу обухватити, а који се, из превелике љубави према људском роду, унизио до обличја слуге, поставши Човек и уселивши се у утробу Пресвете Богомајке. Православни подвиг почиње од свесности да човек у самом себи не може наћи средства и начине да се сједини са Богом, будући да је створен ни из чега, а понор између Творца и творевине је напорима саме творевине непремостив. Али, Бог нас је саздао према свом образу и подобију, као свесна и савесна, слободна и љубавна бића, а затим је и понор између себе и нас премостио поставши као један од нас. Творац је постао сопствена твар из љубави према створеном. У Њему, Сину Божијем Јединородном, заувек су се, нераздељиво и несливено, сјединиле Божанска и људска природа. Тада је и наша боголикост од могућности постала најживља стварност и синови људски су почели да постају синови Божији по усвојењу кроз Сина Божијег по природи, који је постао Син Човечији ради нас и ради нашег спасења. Овај пут, пут узрастања у богосиновство, пут је подвига и напорне, али слатке, молитвене борбе са затеченим, грешним „ја“, које се надилази да би се дошло до пуноте живота у Живоме и Истинитоме Богу. Исихазам је начин живота у непрестаној молитви којим се живи подвижнички да би се стигло до циља – небеског и вечног Јерусалима, онога града који ће остати кад се сви земаљски градови и пореци сруше. Безгранични Бог је нежан и тих, тих као „тиха светлост“ којој се на вечерњим службама поју химне: треба се научити нежном општењу са Њим, да Он не би одступио од човека који Га тражи.