Јеванђеље ове недеље (Лк. 7, 11–16), преноси нас у Наин, где једна удовица, скрхана губитком свога детета, обраћа се Христу тражећи снагу и наду. А Он, гласом који потреса, обраћа се мртвом младићу и каже: „Младићу, теби говорим, устани!“ И дете васкрсава.
Овај потресни догађај није само једно чудо из прошлости, него вечни позив. То је спасоносни божански клик који допире све до наших дана, позивајући на истински живот сваког човека који се осећа заробљеним у егзистенцијалним ћорсокацима, зависностима и страховима, јер, како нас подсећа Свети Јован Златоуст: „Не живи заиста онај који само дише, него онај који живи у врлини.“
Савременост ових речи постаје очигледна када видимо и сами себе, а посебно младе нашег доба, како се боре са усамљеношћу, виртуелном стварношћу, зависношћу од супстанци и прекомерном потрошњом, потврђујући тиме речи Светог Пајсија, који је карактеристично говорио: „Људи данас покушавају да испуне празнину своје душе разним заменама, али само Христос може ту празнину да испуни.“
Црква не намеће моралну присилу. Напротив, она нуди један другачији начин живота — слободу која извире из присуства Христовог. Како пише апостол Павле: „Где је Дух Господњи, ту је слобода“ (2. Кор. 3, 17). Али то је слобода љубави, а не љубав као распуштеност; то је слобода која даје човеку могућност да воли без страха и без граница. Свети Силуан Атонски то потврђује речима: „Душа која је упознала Христа никада се не може наситити — она непрестано жуди за Његовом љубављу.“
Светитељ Јустин Поповић то изражава једноставно и суштински: „Бити у Цркви значи бити у Васкрсењу.“ У васкрслој, живој заједници Цркве — у тој „школи слободе“ — човек се учи да духовно дише, да се ослања на пријатеље који умију да воле и да доживљава радост Васкрсења не као будуће обећање, већ као свакодневно искуство — као могућност да устаје из свих оних малих и великих „умрлости“ које га држе окованим.
Зато се Христове речи: „Младићу, теби говорим, устани!“ упућују сваком младићу и свакој девојци који се можда осећају сами, притиснути тескобом, обесхрабрени осећањем узалудности и безизлаза. Те речи их позивају на љубав и опроштај, дарујући им могућност да поново стану усправно и да живе истински. Јер Христов глас није просто реч — он је васкрсење.
*Ауторизована беседа Митрополита солунског Филотеја, на јеванђелско зачало које се произноси у деветнаесту недељу по празнику свете Педесетнице.