Из поука светог Мардарија либертивилског и свеамериканског
Нека ми буде дозвољено да овога пута задржим вашу побожну пажњу на једној веома честој посети Божијој – телесним болестима које веома често сналазе нас и наше ближње. Душа човека, чак и оног који је убеђени и ревносни хришћанин, под овим тешким бременом спремна је да падне и да ропће.
Болест која га је снашла поражава га својој изненадношћу, смућује га и узнемирава; он у њој види пуку физичку случајност, прекорева природне законе и лекаре који не могу пронаћи њен извор и помоћи му, и сви су око њега криви за патњу која га је задесила. Савест болесника је већином мирна, он не помишља да потражи узрок своје немоћи, не жели да у болести види исцелитељску силу за своју охладнелу душу. Можда и међу вама, слушаоцима и богомољцима овога светога храма, има некога ко ће препознати себе у овом опису људске душе. Потрудимо се да пронађемо корени узрок болести.
Узрок болести налази се у самом човеку; он сам на себе навлачи ову или ону болест. Болест сваке врсте јесте казна коју човек привлачи сопственим гресима, или пак Сам Господ праведним судом Својим кажњава човека за његове пороке – казном која се и у овом случају показује као милосрђе: „Кад нас суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом“ (1. Кор. 11, 32).
Болест, ако се на њу гледа са богословске тачке гледишта, јесте велико доброчинство за човека; она исправља његове лоше навике, спречава опасност и зло ка којима га воде његови пороци. Болест даје могућност човеку да се удуби у сазнање својих грехова и да смири своју горду и необуздану природу.
Вероватно сте имали прилике да видите човека цветног здравља, пуног снаге, који никада није знао шта је лек. Ретко ко од таквих људи захваљује Богу на Његовом милосрђу. У већини случајева, крепко здравље даје повод за самообману, гордост, егоизам, заборављање Бога и везаност за земаљски и материјални свет. Слична појава се може уочити и међу нама који се трудимо да угодимо Богу. На пример, ваздух који нас окружује не видите и не осећате, не размишљате шта би било са вама да га нема, и не узносите своје благодарне молитве Богу за то велико доброчинство, мислећи да ваздух постоји сам по себи, без свог Првоизвора. Исто тако и човек, пун снаге и здравља, мисли да се почетак његовог живота налази у њему самом, да никоме ништа није дужан и да свој живот може усмеравати како му се прохте, те да за њега вишег ауторитета нема.
Насупрот томе, болестан човек, прикован за самртни одар, са надом тражи помоћ од Бога, схватајући узрок своје болести и не видећи га ни у коме другом и ни у чему другом до у својим пороцима. Када оздрави, он дуго не може заборавити Божије доброчинство и не помишља да је икада он сам био извор свог живота и здравља.
Чим се човек погорди, тонући у гордости и самообмани, неопходно је Божије уразумљење. И ето, Господ расејава привид људских наслада, шаље болест која у корену убија сваку гордост и обману. Болест је најбољи начин да се човек уразуми; она га буди на ивици пропасти и бездана у који се стрмоглаво котрља низ цветну и пријатну падину, где би нашао себи вечни поток мрака и мука, да га болест није зауставила. Човек, чак и да је атеиста, прикован за самртни одар, схвата своју слабост, види сву немоћ људи и лекара да му помогну; у медицину се разочарава, и тада прибегава Ономе Који је за сва времена исцелио и спасао човечанство које верује у Њега од греха, проклетства и смрти.
Долазе му на ум спасоносне мисли. Он схвата колико се сурово преварио у својим надама и плановима да уреди свој живот мимо Онога Који је Једини Пут, Истина и Живот. Огорчен на самог себе, спреман је да изрекне проклетство на цео свет са свим његовим прелестима; схвата да је све то била таштина над таштинама; схвата да, ако се земаљски живот завршава смрћу, смрт, са своје стране, води ка животу – животу неупоредиво бољем, тихом и спокојном, где неће бити ни јаука, ни болести, ни патње, ни уздаха, где царује вечно блаженство; он је (смрт) налази као тихо пристаниште, уређено на бурном мору живота.
Али, можда бисте хтели да ме питате: ако је такав циљ болести, ако она исправља грешнике, зашто се она шаље људима праведног и беспрекорног живота?
Да, на први поглед то изгледа несврсисходно и неразумљиво. Али, сачекајте са закључком. Одакле знате да је човек, који наизглед води праведан и беспрекоран живот, заиста такав и да је његов живот угодан Богу? Нема човека на земљи који би моогао рећи: „Ја сам праведан“, а ако таквог има, он је пао у самообману. Човек, „макар и један дан живео на земљи“, сагрешио је. Већина религиозних људи осетила је на себи карајућу руку Божију или су, у најмању руку, били сведоци и очевици такве појаве. Срећан је онај болесник који се и на самртном одру увери да болест не долази од природне људске слабости, већ да је шаље Бог како би га после искушења вратио на спасоносни пут. Срећан је онај болесник који и у дуготрајној болести и патњама види милујућу руку Божију и са синовском покорношћу подноси невољу која га је снашла, свестан да ју је потпуно заслужио.
Господ је многомилостив и брзо услишава молитву. На самртном одру човек за кратко време може стићи да донесе плодове покајања, да добије исцељење душе своје, а често и тела, и да потом постане проповедник покајања. Радосна појава у животу болесника јесте када позове свештенике ради молитве. „Молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се“ (Јак. 5, 15), говори свети апостол Јаков. Молитва крепи болесника, подстиче га да мисли о Богу и да своју наду у срећан исход болести положи на Онога Коме припада живот човека.