ПИШЕ: Архимандрит Фотије (Костовски), настојатељ манастира светог Јоакима осоговског
Ово јеванђелско зачало одражава људску духовну ситуацију у сваком тренутку. Сваки човек може да се нађе у данашњој јеванђелској причи Светом Јеванђељу и да открије којој групи људи припада. Сваки човек би данас требало добро да размисли и да открије где жели да припада и каква је његова судбина. Да ли желимо да припадамо свету и да служимо свету, или тежимо Царству Божјем и трудимо се да припадамо као суграђани у том вечном, лепом Царству Божјем.
Овој јеванђелској причи претходи Христова поука Његовим слушаоцима, о људском милосрђу према другим људима. Господ је стално истицао милосрђе и доброту као основне врлине у вери. Наравно, не можемо веровати без делања. Врлинска дела су плодови вере. Ако је вера празна, само са неком интелектуалном теоријом, онда ће то бити нека врста религиозне философије. Али наша вера није нека интелектуална наука која је мистериозна и несхватљива. Наша вера се разуме кроз откровење Божје. Господ се открива у свету кроз икономију спасења и стално кроз Светог Духа инспирише свет. Господ благосиља човека и човек је инспирисан да делује позитивно. Када човек поступа искључиво и само врлински, тада изражава своју истинску веру у Бога Свету Тројицу. Син Божји се рађа на земљи као човек, због неисказаног милосрђа према нама, и зато наша вера у Њега треба да буде испуњена сваком милошћу и добротом.
Наш Бог је Бог љубави. Служећи Њему, испуњавамо се том Божјом Љубављу. Размишљајући о љубави у нама, почињемо да је ширимо око себе. Стога је наша вера вера љубави, испуњена сваком врлином према свима и свему. Богочовек Исус Христос је стално истицао људима то учење о врлини које је засновано на љубави. Он нас учи кроз цело Јеванђеље да су саосећање и емпатија наши постулати вере. Говорио је у причама и кроз Свој лични пример, стално указујући на Своју велику љубав према људима, али наравно, нагласимо, не према једној групи људи, већ према свим људима. Показао је Божју милост према грешницима, а то је било несхватљиво тада, али и данас.
Чак и данас, камен спотицања је милост према грешницима. Како је могуће показати милост према грешницима? Али Божја љубав нема граница! Божја љубав је савршена! Бог је створио све људе. Свака људска душа је створена Божјом вољом. Живот је у Богу и извире из Њега. И Бог делује у свету само кроз љубав. Божја љубав је Божји атрибут деловања у свету. Бог воли своје створење стално и вечно. Чак и ако створење свесно одустане од Божје љубави, то не мења Божји лични однос са грешником. Бог је савршен управо због своје бесконачне, позитивне, непроменљивости.
Исус почиње својом причом о великој вечери. Он каже: „Један човек приреди велику вечеру и позва многе“ (Лк 14, 16). Христос почиње своју причу називајући свог Небеског Оца човеком. Он каже да је тајанствени човек приредио велику вечеру за многе. Ова вечера је символ наше Литургије. Господ заиста данас уготовљује нашу свету Литургију. Наш лични удео у светој Литургији је мали, али свакако важан, али пре свега важан само за нас саме. Без Божје воље да створи и оствари свету Литургију, ми не можемо сами да остваримо мистичну Свету Тајну. Ми учествујемо у Светој Тајни, ми смо позвани на њу. Приступамо великој вечери, припремљеној гозби Божјој, која је припремљена искључиво за нас, ради нашег спасења. Бог освећује целокупну природу која учествује у светој гозби, у светој Литургији, и наш лични принос у овој тајанственој вечери остварује се искључиво у нашој личној, слободној вољи, како бисмо учествовали у овој есхатолошкој, мистичној, великој тајни Божјој. Света Литургија је Божанска тајна коју нам је дао Син Божји Исус Христос.
Исус Христос каже да је човек који је припремио велику вечеру позвао многе да дођу. Величина овог мистериозног човека који припрема вечеру је у томе што је припрема за многе. Он позива многе госте и жели да подели своју дивну намеру са многима. Али неће поделити са својом породицом, већ са многим различитим људима, за које се надао да ће га поштовати доласком, због њиховог изјављеног пријатељства са њим.
„А када дође време вечере, посла слугу свог да каже позванима: ‘Дођите, јер је већ све спремно!’“ (Лк 14, 17). Господ, који је представљен као човек у овој причи, шаље слугу свог. А ко је тај слуга? Његов Син је тај који прича ову причу. Исус Христос, вечни Син Божји, оваплоћује се, постаје човек и постаје један од људи. Он постаје Син човечији, постаје слуга Божји. Слуга који слуша вољу Божју и испуњава је. Он постаје нови Адам, постаје „нови човек“ (човек какав је Адам требало да постане у Рају).
Он постаје слуга Божји, који у себи представља цело човечанство. Он је један од нас, и сви у Њему постају једно Тело. Он је макрокосмос који постаје микрокосмос. Тај Велики Бог постаје мали човек. У Њему и кроз Њега се испуњава воља Божја. Сада је тај слуга дошао на свет да објави очинску радосну вест да је гозба припремљена за људе. Господ Свемогући, Вечност, Извор, Апсолутност, позива створена, мала створења, кроз свог Сина да слободно учествују у Његовој бесконачној радости.
„И сви почеше један по један да одбијају“ (Лк 14, 18). Сви позвани почеше да одбијају, имајући своје изговоре. Али су сви изговори били за земаљске ствари. Скоро сви су одбили због своје везе са оним што им је било најважније у њиховим личним животима. Најважнија ствар за њих била је материјална, земаљска преокупација. Сви су живот доживљавали у његовој јединој вези са пролазним земаљским стварима. Одбили су позив свог пријатеља. Одбили су да дођу на гозбу која се припремала у њихову част. Света Литургија је света Тајна намењена нама људима, намењена нашем спасењу. Само у светој Литургији бићемо спасени, сједињујући се са Христом. Једући жртвовано и уготовљено Јагње Божје, које се даје за нас, у нашу част, за опроштење грехова и за живот вечни.
Господ Бог је прво позвао Јевреје којима је обећао да су Његов изабрани народ. Позвао је оне којима је много пута помогао у њиховој тешкој, мученичкој историји. Позвао је оне који су с Њим склопили завет у Старом Завету. Они су му, заузврат, служили формално, кроз поштовање Божјег Закона. Сматрали су да су испунили норму за спасење испуњавајући форму у Закону. Али сада их Господ позива на гозбу, а они су одбили. Још увек нису познали Бога у својим срцима. Нису имали искрену веру у Господа да Га поштују када је послао позив за свог слугу. Одбили су Божју гозбу спасења. Господ их упозорава да је Царство Божје близу, да им је дато спасење, а људи не желе да се одрекну земаљске пролазности и несавршенства. Због греха, човек је заслепљен и не препознаје истину.
„Када се слуга врати, јави господару своме. Тада се господар куће разгневи и рече слузи своме: ’Изиђи брзо на градске улице и тргове и доведи овамо сиромашне, убоге, слепе и хроме!’“ (Лк. 14, 21). Господ, као домаћин, љути се због непоштовања које показују људи. Али зато је наредио слузи да брзо оде и позове све остале непланиране људе, који су били на разним местима у граду, и да седну за трпезу. Господ каже свом Сину да оде и доведе грешнике. Да доведе оне који су одбачени због греха. Оне који су отписани од вечности. Ове грешнике ће довести Син Божји Исус Христос.
Примећујемо да Господ не каже да питамо људе. Већ да их доведемо! То значи да неверници, свесно нису могли бити убројани и укључени у Царство Божје. И силом и моћи благодати Божје, они ће бити очишћени и схватиће истину и биће сабрани у рају. Неверник и грешник не могу знати истину, осим ако сама б благодат Божја не утиче на њихову свест. Силом просветљења, ум се осветљава и свако може схватати истину. Тако ће слуга Божји – Христос, кроз Свој распети и васкрсли подвиг, кроз жртву на Голготи, Својом божанском силом и моћи, променити умове заблуделих. Он ће грешнике довести до статуса обожених икона Божјих и убројаће их међу госте велике припремљене вечере. Исус Христос је дошао на земљу не да позива свете и праведне људе, већ да позива грешнике на покајање и могуће спасење.
„Јер је много званих, али је мало изабраних.“ (Лк. 14, 24). Господ нам овим речима потврђује да се многима проповеда, многима се пружа прилика, али ипак мало њих ће прихватити позив. И данас је исто. Света Литургија се стално служи, али мало њих долази. Људи се стално правдају разним изговорима да не могу доћи због разних обавеза. Људи се стално правдају пред Богом због своје незаинтересованости за ту велику част која им се указује. Међутим, мало је оних који су заиста прави верници и борци у свом животу, борећи се са својим искушењима у свету. Међутим, наша слобода је дар од Бога нама, тако да можемо бирати. Ако изаберемо свет и земљу, наш ум и наше срце биће везани овде, ако изаберемо вечност, живећемо за Господа.
Свети апостол Павле каже у својој посланици: „Ако сте васкрсли са Христом, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога; мислима се обраћајте горе, а не на оно што је на земљи“ (Кол. 3, 1-2). Заиста, ми који смо васкрсли у знању, у Христу, не бисмо требали више да размишљамо о земаљским стварима које нас оптерећују. Ми живимо са Христом и Христом побеђујемо. Када променимо своје мисли кроз Христа, онда ће наше мисли схватати само Богочовека Исуса Христа. Не враћајмо се поново у незнање и безбожност. Него, просветљени благодаћу Божјом, тражимо небеске ствари.
Господ Исус Христос седи с десне стране Бога Оца, и ми који смо то спознали треба да живимо за ту вечну истину. Апостол Павле, на крају своје данашње посланице, каже: „Нема више Грка ни Јеврејина, обрезаног ни необрезаног, варварина ни Скита, роба ни слободног, него је све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11). Заиста, Господ позива све да се придруже Његовој слави. Он је дао свој живот за избављење од греха и смрти. Његово дело на крсту је спасоносно за све. Нема етничке, националне или расне разлике у Господу. Сви смо једно у Христу и Христос је један за све.
Будимо деца Божја и прихватимо Божји позив, како бисмо остварили завета са Богом. Наш завет се остварује са трансцендентним Богом, чије Царство није од овога света. Стога, не треба да чезнемо за светом у свету, већ да жудимо за Господом и вечношћу. И нека милостиви Бог помогне нама да се преумимо и схватимо праву истину. Наравно, трудимо се и у врлинском животу, како бисмо добрим делима која ћемо чинити доказали себе пред Господом, како бисмо били препознати од Господа пред свима светима који пребивају у радости Божјој.
*Проповед на јеванђелско зачало (Лк. зач. 76 – 14, 16-24), које се произноси на светој Литургији у недељу светих Праотаца.