Ножић у облику копља (грч. λόγχη) који својим обликом подсећа на спасоносно Христово страдање. Њиме се, а не обичним ножем, сече свети хлеб и ваде честице на светом предложењу (проскомидији).
Од дванаестог века и надаље рукописне уредбе типика, као и Филотејеве «Уредбе ο светој Литургији», изричито говоре ο употреби копља, и само њега (никако не обичног ножа). Од светих отаца, већ Теодор Студит говори ο «свештеном копљу» (Κατά εικονομάχων, 1). Од тумача свете Литургије, Свети Герман Цариградски и Теодор Андидон говоре да је ово копље «уместо онога копља којим је копљарник на Крсту пробоо Христа… иако још није његово време (тј. истинске жртве)» (Γερμανού, Εκκλησιαστική ιστορία και μυστική θεωρία; Θεοδώρου Ανδίδων, Προθεωρία κεφαλαιώδης, 9). Софроније Јерусалимски говори ο хлебу који «ђакон или свештеник расецају… гвожђем оним, које се копљем назива» и њиме прави рез «да не бисмо заборављали оно, при светом страдању на Крсту, прободено Пречисто ребро, одакле одмах изиђе крв и вода» (Λόγος περιέχων τήν Εκκλησιαστικήν άπασαν ιστορίαν…, 8-9).