Jеванђелски одељак који се чита у недељу после Божића (Мт. 2, 13–23) суочава нас са једним од најмрачнијих и најболнијих догађаја у историји: са покољем витлејемске деце који је извршио Ирод.
Владар заробљен сопственим страхом и властољубљем не устеже се да одузме живот невиној деци како би обезбедио и сачувао своју власт.
Црква овај догађај не сагледава само као трагичну страницу прошлости, већ као свевремено огледало људског срца онда када се оно одвоји од Бога.
Витлејемска деца су први Христови мученици. Без речи, без свесног избора, без отпора, они својом жртвом запечаћују улазак Христа у историју.
Њихова жртва открива колико свет може постати насилан и немилосрдан пред дечјом невиношћу. Крик Рахиљин (Јер. 31, 15), која „оплакује своју децу“, а који понавља јеванђелист Матеј, не припада само прошлости.
Он продире кроз векове и допире до нашег времена, можда снажнији и болнији него икада раније.
Упркос непрестаним прокламацијама о напретку и сталним позивањима на права и слободе, савремени свет често показује дубоку противречност, обезвређујући саму вредност дечјег живота: деца трпе телесно и душевно насиље, постају жртве искоришћавања и трговине, бивају неповратно рањена страхотом педофилије и лишавају се љубави, бриге и сигурности које су им насушно потребне.
И још тише и непримјетније, „нерођена“ дјеца бивају одбачена прије него што уопште угледају свјетлост живота, у име удобности, страха или друштвених притисака.
Ирод није само историјска личност. Он је начин размишљања који „ја“, удобност, власт или насладу ставља изнад светости живота.
Он је сваки тренутак у којем затварамо очи пред болом једног детета, у којем ћутимо пред неправдом или пристајемо на друштво које децу доживљава као терет, а не као благослов.
Јеванђеље, међутим, не зауставља се у тами. Оно дарује наду и позива нас на покајање. А покајање значи промену начина мишљења и живота: да поново научимо да свако дете сагледавамо као икону Божју, као јединствен и непроцењив дар, коме су потребни заштита, поштовање, љубав и делатна брига. Да изнова учимо да негујемо срца осетљива и савести будне.
Тек тада крик Рахиљин може бити преображен у наду, и наш свет постати место живота, сигурности и љубави — а не место смрти — за децу.
*Из литургијске беседе Митрополита солунског Филотеја на јеванђелско зачало које се чита у недељу по Рождеству (Мт. 2, 13–23).