Господ Исус Христос је рекао да ко хоће за Њим да иде треба да се одрекне себе, узме свој крст, и за Њим пође. (Мт. 16, 24). Одрећи се себе – значи одрећи се грешног начина живота, грешних мисли и жеља, грешних склоности и страсти: гордости, славољубља, среброљубља, себичности, зависти, блуда, гњева, злобе, мржње, освете и других; једном речју – сваког греха. То је оно „свлачење старог човека, који се распада у варљивим жељама“ о чему говори свети апостол Павле у својим посланицама (Еф. 4, 22; Кол. 3, 5, 8-9). Свега овога ми смо се одрекли у Светој Тајни крштења. Онда смо се ми одрекли службе сатани, умрли за грех (Рим. 6, 1-11), и обећали да ћемо служити Христу Богу у побожности и врлинама: смирењу, кротости, уздржању, трпљењу, љубави, милосрђу (Кол. 3, 10, 12, 14; Еф. 4, 24; Гал. 5, 22-23).
Узети крст свој – значи са поверењем у родитељску љубав и милост Божју према нама трпељиво, без роптања на судбину, подносити сва искушења која нас на „тесном путу“ који у Царство Божије води (Мт. 7, 13-14) буду сналазила. Искушења и невоље неизбежни су у овом животу, особито на путу у Царство Божје (Дап. 14, 22). Њима се ми очишћавамо од греховне прљавштине, као злато у ватри што се чисти од блата и других примеса. Без тога очишћења кроз искушења нема спасења. Искушења су израз и знак родитељске Божје љубави према нама и старања за наше вечно добро и спасење. А она се код човека јаве према његовој снази: колико он може да поднесе (1. Кор. 10, 13). То и значе речи „свој крст“. Ако не би било искушења, не би било борбе, без борбе не би било победе, а без ове не би било награде. Зато свети апостол Јаков назива блаженим онога који трпљењем победи искушења, јер ће примити „венац живота, који Бог обрече онима који Га љубе“ (1, 12). Ко не доживљава искушења, тај је, по учењу Светих Отаца, у пријатељству са злим духовима, јер они своје пријатеље не нападају нето противнике. А ко искушења избегава, тај бежи од вечног живота и спасења.
Ићи за Господом – значи угледати се на Његов живот и Њега узети за образац, Њему подражавати. „Ходите к мени… Угледајте се на мене…“ позива Он све људе (Мт. 11, 28-29). А Он „греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим; није ружио кад су Га ружили, није претио кад је страдао“ (1. Петр. 2, 22-23). Он је био живо оличење свих хришћанских врлина: послушности свом Оцу небеском (Јн. 6, 38; 4, 34; Мт. 26, Флп. 2, 8), смирења (Мт. 11, 29; Флп. 2, 7), самоунижења (Јн. 13, 14-15; Мт. 20, 28; Лк. 22, 27), кротости (Мт. 11, 29), трпљења (Ис. 53, 7), безгрешности (Јн. 8, 46; Ис. 53, 9), сиромаштва (Мт. 8, 20), љубави (Јн. 3, 16; 15, 9, 13), милосрђа (Лк. 6, 36; Јак. 5, 11), опраштања (Лк. 23,34) и других.
Циљ идења за Господом је вечни живот и спасење душе, која има већу вредност него сав видљиви свет. Човеку ништа не користи да сав свет задобије, ако душу не спасе (Мк. 8, 36).