Свети Василије Велики разликује појмове „догма“ и „киригма“. „Догма” у датом случају има значење супротно ономе које овоме термину данас придајемо: то није свечано, Црквом објављено доктринарно одређење, него „учење“ (дидаскалиа) необнародовано и тајно, које су Оци чували у мирном и нељубопитљивом ћутању, јер су врло добро знали да се свештени карактер тајне очувава ћутањем. И обрнуто, „ киригма“, која у језику Новога Завета значи „проповед“, свагда јавни проглас, било да је реч о доктринарном одређењу, формалној наредби о придржавању нечега, канонском акту или, пак, свенародној црквеној молитви. Ако нас незаписана и тајна предања, о којима говори Василије Велики, и подсећају на discipUna arcana гностика (који су себе такође сматрали последницима тајних апостолских предања), она се ипак од њих веома разликују. Пре свега, примери на које смо се позвали, указују на то да израз „мистеријални“ има у виду не езотерички (грчки: „унутарњи“ — Ред.ј кружок одељених лица која се усавршавају унутар црквене општине, него свеколику заједницу верних која учествује у тајнама црквеног живота и стоји насупрот „непосвећенима“, тј. онима које катихеза (оглашење) треба постепено да припреми за посвећење у тајне. Друго, тајно предање (догма) може бити јавно проповедано, тј. постати „проповед“ (киригма), када нужда (нпр., борба са неком јереси) обавезује Цркву да се изјасни.