Света Литургија Светог Василија Великог (329–379) је велика и званична Литургија византијског литургијског типа, која се првобитно служила на велике празнике и недељом. Постоје сведочанства која потврђују не само аутентичност Литургије Светог Василија Великог него и чињеницу да је у четвртом веку била у употреби на целом Истоку, па чак и у Цариграду. Њена употреба је, због њеног обима, ограничена на навечерја највећих празника, односно Божића, Богојављења и Пасхе, на Велики четвртак, као дан у који је установљена Света Евхаристија, на 1. јануар, када се врши спомен њеног састављача, и у пет недеља Велике Четрдесетнице. Некада је служена и на Педесетницу, Преображење и Возвиждење Часног Крста. У појединим светогорским манастирима још увек се служи на празник Воздвижења Часног Крста.
Теолошки богат текст Литургије Светог Василија сматра се најлепшим штивом литургијске књижевности. Василијева Литургија има исти поредак као и Златоустова, исте јектеније и исте возгласе, а разликује се само у погледу молитава, и то од молитве за катихумене и даље, што и представља првобитно језгро обеју литургија. Анафора Василијеве Литургије представља обраду доникејске анафоре Кападокијске Цркве (у којој је епископ био сам Св. Василије), у светлу постникејске тројичне теологије.
С обзиром на праксу тајног читања молитава, Василијева и Златоустова Литургија се у спољашњем смислу разликују само у заамвоној молитви, спорим напевима (велико Свет, свет… и Тебе појем...), у речима установљења Даде својим светим…, и у химни Теби се, Благодатна, радује… Прописујући да се наизменично врше ове две Литургије, Црква је имала и има за циљ да се на овај начин избегне презасићеност од сталне употребе истог текста. Овај циљ је данас само делимично испуњен, будући да већина молитава које се читају тајно није доступна верном народу.