Пета недеља по Пасхи прославља се у Православној цркви као Недеља Самарјанке. Дан обележава сусрет Христа са Самарјанком на Јаковљевом бунару. Библијска прича о овом догађају и дијалогу између Христа и жене налази се у Јеванђељу по Јовану 4:5-42.
Позадина
Један од најстаријих градова Обећане земље био је Сихар, такође назван Сикима, смештен у подножју планине Геразим. Тамо су Израелци чули благослове у време Мојсија и Исуса Навина. У близини овог града, Јаков, који је дошао из Месопотамије у деветнаестом веку пре Христа, купио је комад земље где се налазио бунар. Овај бунар, сачуван чак и до Христовог времена, био је познат као Јаковљев бунар. Касније, пре него што је умро у Египту, оставио је тај комад земље као посебно наслеђе свом сину Јосифу (Пост. 49:22). Овај град, пре него што га је Самарија преузела у посед, био је и водећи град краљевства десет племена. У време Римљана звао се Неаполис, а данас Наблус. Био је то први град у Ханану који је посетио патријарх Аврам. Овде се, такође, Исус Навин последњи пут обратио племенима Израиља. Скоро три стотине година касније, сав Израиљ се тамо окупио да постави Ровоама (Ровоама) за краља.
Када је, дакле, наш Господ Исус Христос дошао у подне у овај град, који се, такође, зове Сихар (Јован 4:5), био је уморан од пута и врућине. Сео је на овај бунар. После мало времена, Самарјанка поменута у данашњем јеванђелском одломку дошла је да захвати воду. Док је дуго разговарала са Господом и чула од Њега тајне о себи, поверовала је у Њега; кроз њу су поверовали и многи други Самарјани.
О Самарјанима знамо следеће: Године 721. пре Христа, Салманасар, краљ Асираца, одвео је десет племена краљевства Израиља у ропство и преселио све те људе у Вавилон и земљу Миђана. Одатле је окупио разне народе и послао их у Самарију. Ови народи су од раније били идолопоклоници. Иако су касније поучени у јеврејску веру и веровали у једног Бога, и они су обожавали идоле. Штавише, прихватили су само Мојсијево Петокњижје и одбацили остале књиге Светог писма. Ипак, сматрали су себе потомцима Аврама и Јакова. Стога су побожни Јевреји назвали ове јудаистичке и идолопоклоничке народе Самарјанима, пошто су живели у Самарији, некадашњем водећем граду Израиљана, као и у другим градовима у близини. Јевреји су их одбацили као незнабошце и странце и уопште нису имали заједницу са њима, као што је Самарјанка приметила: „Јевреји немају посла са Самарјанима“ (Јован 4:9). Стога се име Самарјанка много пута користи са подсмешком у јеванђељским нарацијама.
Након Вазнесења Господњег и силаска Светог Духа на Педесетницу, жена из Самарије је крштена од стране светих апостола и постала је велика проповедница и мученица Христова; названа је Фотина, а њен празник се слави 26. фебруара.
Икона Недеље Самарјанке
Икона Недеље Самарјанке приказује библијску причу о Христу који разговара са женом на бунару. Наш Господ је приказан како седи поред бунара, разговара са Самарјанком и благосиља је. Она је приказана са десном руком испруженом према Христу, што указује и на њено интересовање за оно што Он говори, а такође и као знак њене вере и њених напора да доведе друге да чују шта Христос има да каже. У позадини иконе, град је видљив заједно са планином Геразим.
Богослужбено прослављање празника Недеље Самарјанке
Недеља Самарјанке слави се Божанском литургијом Светог Јована Златоустс. У ову недељу и током целог пасхалног периода до оданија Пасхе, дан пре празника Вазнесења, службе почињу појањем тропара Пасхе: „Христос васкрсе…“ Читање Светог писма за празник је следеће: На Божанској литургији: Дела апостолска 11:19-30; Јован 4:5-42.
Приредила редакција портала „Кинонија“