Сабрали смо се овдје око Бога Оца Небескога, Који, Беспочетни, у слави на небесима сједи на херувимима и серафимима, заједно са Сином Својим Јединородним и Духом Светим, а истовремено је и овдје, сада, заједно с нама, у заједници и предокусу Царства Небескога, као залог вјечнога живота. Овдје смо заједно с Њим, и духовно и органски спојени. Сви ми који смо у Цркви крштени, родили смо се и тиме ородили са Оцем Небеским и Христом, Спаситељем нашим, у Духу Светом; постали смо једна породица и једна заједница.
Најљепша слика те заједнице на земљи јесте и ова света обитељ наших сестара, на челу са својом игуманијом, које као пчеле скупљају духовни нектар, моле се и заступају народ наш, оплемењују и преображавају простор на коме пребивају. И ми сви заједно с њима помажемо им својим светим заједничким молитвама.
Тако је било и у вријеме Светог апостола Луке, који је својим очима гледао Христа и својим ушима слушао Његове божанске ријечи. Претходно је у Антиохији, Сирији, завршио овоземаљске школе — философију и љекарство — а био је и умјетник, сликар, вишеструко племенит и даровит човјек. Сам Христос изабрао га је међу седамдесеторицу апостола. А онда, послије Христовог Васкрсења, Христос се јавио њему и његовом сабрату Клеопи, само њима двојици, на путу за Емаус. С Њим су ломили хљеб, и исто оно што ми овдје данас радимо, они су тада радили с Христом.
Оно што су Свети апостол Лука и Свети апостол Клеопа радили прије више од двије хиљаде година, то и ми овдје данас радимо с Христом: ломимо хљеб, Његово Тијело, и Њиме се причешћујемо.
Прије тога Га нису познали. Причали су Му о Христу, не знајући да је то Он. Али чим су се с Њим у пуноћи сјединили ломећи свети хљеб, духовне очи су им се отвориле и препознали су Га. И Он се тада узео од њих и постао невидљив.
Иако је Он сада међу нама невидљив на физички начин, недоступан нашим тјелесним чулима, и те како је видљив срцу нашем — у оној мјери у којој се наше срце Њему отворило и у којој осјећамо Његово присуство овдје.
Тако је Свети апостол Лука чудесни светитељ коме је Бог дао да његовим пером остану записане ријечи које је слушао од самога Бога и пренио их нама данас, поред ријечи остале тројице јеванђелиста. Његове мошти се овдје налазе и ми их цјеливамо, а у манастиру Косјерево налази се и његово стопало, којим је ходио и проповиједао по земљи, копну и мору. Заједно са апостолом Павлом стизао је до Рима, а послије смрти апостола Павла наставио је да проповиједа у овим крајевима и на овим просторима, управо тамо гдје данас српски народ живи.
Није чудо што га ова велика српска племена овдје у Црној Гори славе као своју крсну славу. Дубок траг је овдје оставио, и он живи и дан-данас.
И на мору је западао у велике невоље, у бродоломе, на путу за Малту. Захваљујући његовим молитвама и молитвама апостола Павла, нико од бродоломника није страдао, нити погинуо. Иако су у тим великим невољама недјељама били на мору и нијесу сунца видјели, ипак су преживјели, јер им је Бог рекао да ће услишити њихове молитве и да нико неће бити изгубљен. И они су спокојно све недаће подносили.
То је слика како и ми треба да поступамо: угледајући се на њих, али и ослањајући се на њихово молитвено заступништво, просећи њихову помоћ и молитве, треба да подносимо своје невоље и бродоломе у личном животу, ходећи кроз њих у миру и повјерењу да ће нас Господ спасити и извести у луку спасења.
А онда и Свети Петар Цетињски, кога такође данас прослављамо. Сестра Петра носи његово име и данас слави имендан — једна од сестара ове свете обитељи. Она је, иначе, из Јерменије, није из ових крајева. Али, опет вам кажем, ми смо једна породица у Христу: крштењем смо рођени и с Њим се ородили. Он нам је брат, а Бог Отац — Отац наш небески. Наша заједница, у свези Духа Светога, јесте заједница у којој смо сви једно тијело и један организам, једна душа и једно срце. Тако исповиједамо и славимо Свету Тројицу, Бога Љубави.
Тако је Бога славио апостол Лука, а тако Га је славио и Свети Петар Цетињски. Још као дјечак, дошао је код свога стрица ђеда, митрополита Саве, у Цетињски манастир, да учи писменост из црквених богослужбених књига. Већ са дванаест година био је замонашен. Школовао се у Русији у пратњи свог стрица митрополита Василија Петровића. Када се Василије Петровић изненада упокојио у Петрограду, он се вратио своме стрицу ђеду, митрополиту Сави, да би послије њега и митрополита Арсенија Пламенца, дошао на митрополитски престо.
И Свети Петар Цетињски је у своме времену и на овим просторима пролазио као Свети апостол Лука док је пловио узбурканим морем: сломљене лађе, промрзао и уплашен, с тамним облацима над собом, не видећи ни сунца ни мјесеца. Говорио је: „Бог је високо, а Русија је далеко.“ А сви наши непријатељи зинули су као але, вијековима на овим просторима. Немојте мислити да није тако и данас.
Иако вам неки другачије причају, желе да у нама прогутају све оно због чега се зовемо именом којим се зовемо; да нам прогутају наш идентитет, наше биће и нашу срж, и да нас тиме не погубе само биолошки него, прије свега, духовно — да се одродимо од својих светих предака, отпадајући од Оца нашег небеског.
Порука овога великога празника јесте, дакле, весеље и радост у Духу Светоме, знајући да је Христос побиједио све наше непријатеље, а највећега — смрт — Својим Васкрсењем, и тиме осмислио сваки наш тренутак у овом животу: наше постојање, мисли и ријечи, свако наше дјело, ако је утврђено Божијим благословом и утемељено у Њему силом Духа Светога, молитвом, постом и уздржањем.