Господ данас излази на обалу земље гадаринске, и прво што Га на тој обали дочекује јесте човјек који већ много година нема свога живота. Не носи хаљине, не живи у кући, него у гробовима. Везивали су га ланцима и чували стражом, а он је кидао окове, и ђаво га је гонио у пустињу. Кад га Господ упита: „Како ти је име?“, он више не умије да каже своје име. Одговара: „Легеон“, јер, вели јеванђелист, многи ђаволи бијаху ушли у њега.
Ријеч је војничка. Свако у римској Палестини знао је шта она значи: легион је бројао и до шест хиљада војника.
Бескрајни простори човјекови
Навикли смо да се над овом сликом ужасавамо, и с правом. Али ако је пажљиво погледамо, она нам, усред свог ужаса, говори нешто неочекивано: говори нам о величини човјека. Какве су то огромне димензије унутарњег, духовног човјека, кад се у њему може смјестити цијели легион? Споља гледано: једно наго, измучено тијело. Изнутра: простор у који стаје војска.
Не говоримо, наравно, о простору који се мјери метрима. Свети Јован Дамаскин учи да бестјелесни духови нијесу у мјесту на тјелесан, него на умни начин. Говоримо о дубини друге врсте, коју ниједна карта не може уцртати. Преподобни Макарије Египатски у својим Духовним бесједама описује је овако: срце је мали сасуд, а у њему су змајеви и лавови, отровне звијери и бездани; али ондје је и Бог, ондје су анђели, живот и Царство, свјетлост и апостоли, небески градови и ризнице благодати. Све је ондје.
А ако у човјека може да стане легион демона, онда у њега може да стане и легион анђела. Сам Господ, кад Га воде на страдање, говори Петру да би Му Отац, да заиште, послао више од дванаест легиона анђела (Мт 26, 53). Иста ријеч, друга војска. Кад је пророк Јелисеј замолио Бога да отвори очи његовом уплашеном слузи, слуга је угледао гору пуну коња и кола огњених (4 Цар 6, 17). Постоји, браћо и сестре, невидљива војска и за нас, а не само против нас.
Али ни то није крај. Цар Соломон, подигавши храм у Јерусалиму, пита се запањено да ли ће Бог збиља живјети на земљи, кад Га небо и небеса над небесима не могу обухватити (3 Цар 8, 27). А Господ каже за онога ко Га љуби: „Отац мој љубиће њега, и к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити“ (Јн 14, 23). Самога Бога нашега, Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, кога не може примити ни небо ни земља, може да прими човјек. Свети Григорије Ниски, у другој бесједи на Пјесму над пјесмама, обраћа се душама овом мишљу: ни небо ни мјесец ни сунце нијесу створени по лику Божијем, него само ти; и Онај кога не може обухватити сва творевина, цио се смјешта у теби. Зато свети Григорије Богослов назива човјека другим свијетом, великим у маломе. Зато и Пресветој Богородици пјевамо да је Господ утробу њену учинио пространијом од небеса. Оно што се у Њој догодило једном и неупоредиво, Бог хоће да се, по благодати, догоди у свакоме од нас.
Паскал је записао да ме васељена простором обухвата и гута као тачку, а да је ја мишљу обухватам. Хришћанин може да оде и корак даље: срце човјечије веће је од цијелог универзума, од васељене, јер може у себи да смјести несмјестивог Бога. Васељена је неизмјерна, али не умије да каже Богу: „Дођи.“ Човјек умије.
Поље битке
Зато је Достојевски, кроз уста Димитрија Карамазова, изговорио ријечи које се не заборављају: „Ту се ђаво са Богом бори, а поље битке је срце човјека.“ Широко је то поље, и зато је страшно. Али овдје морамо бити тачни, да не бисмо прочитали Достојевског као манихејца. Бог и ђаво нијесу двије једнаке силе, а исход је неизвјестан не због тога што је Бог слаб, него због тога што је човјек слободан.
Погледајте само Јеванђеље. Легион се уопште не бори. Пада пред Христом, виче, моли: „Молим те, немој ме мучити.“ Цијела та војска тражи допуштење да уђе у свиње. Свети Јован Златоусти, у двадесет осмој бесједи на Јеванђеље по Матеју, из тога извлачи двије поуке: ако демони немају власти ни над свињама без Божије воље, колико мање над човјеком; а оно што су учинили с крдом показује шта би учинили и с нама, кад их Бог не би задржавао.
Јер погледајте, браћо и сестре, шта се догодило. Ушавши у свиње, демони су их за трен ока сјурили са стрмени у пропаст. А исти ти демони живјели су годинама у овом човјеку, гонили га по пустињи и међу гробовима, и нијесу могли да га баце у провалију. Значи да Бог није дао. Бог надгледа, надзире човјека, па иако допусти да демони уђу у њега, не допушта им да до краја униште онога који је саздан по лику и подобију Божијем. Тако је било и с Јовом, кад је Господ рекао сатани: „Ево ти га у руке, али му се не дотичи душе“ (Јов 2, 6). Зашто Бог допушта толико, то остаје тајна пред којом смо дужни да ћутимо; али граница постоји, и није је поставио ђаво. Ни међу гробовима, ни у ланцима, ни под легионом, тај човјек ниједног часа није био изван Божијег ока. Године за које су сви мислили да је изгубљен биле су године у којима га је Бог чувао за сусрет на обали. Зато не смијемо да се одрекнемо ни једног човјека, па ни самога себе: ма колико дубоко пали, још нијесмо у провалији, и то што нијесмо, већ је дјело Божије милости.
И још нешто. Нијесу исто демон који заузима и Бог који станује. Преподобни Јован Касијан учи да демон не може да прожме саму суштину душе, јер то може једино Света Тројица. Легион може да окупира, али дом не умије да створи. Он човјеку скида хаљине, истјерује га из куће, одузима му име и шаље га међу гробове. А кад дође Христос, јеванђелист нам даје слику од које се не може одвојити поглед: исти човјек „обучен и паметан сједи код ногу Исусових“. Легион га је разбио у мноштво; Христос га је сабрао у једно лице. Значајно је и то што Он најприје пита човјека за име.
Ко прими Бога, не постаје мање човјек, него први пут постаје човјек. Али тај простор у нама не остаје празан. Господ сам опомиње да се нечисти дух, изашавши, враћа у кућу коју затекне чисту и празну, и води још седам горих од себе (Лк 11, 24–26). Питање, дакле, није да ли у нама има мјеста. Питање је ко у њему живи.
Страх Гадарињана
И сада долазимо до најчудније сцене ове приче. Легион излази, крдо се стрмоглављује у језеро, а Марко вели да је било око двије хиљаде свиња. Свињари трче у град. Народ излази да види шта се догодило и налази исцијељеног човјека. И шта пише? „И уплашише се.“
Пазите кад су се уплашили. Нијесу се толико плашили док је био наг и бијесан међу гробовима; с тим су умјели да живе: ланци, стража, навика. Уплашили су се кад су га видјели здравог. Рене Жирар је с правом примијетио да је тај град имао свој поредак у коме је и лудак у гробљу имао своје мјесто. Бјесомучник им је био подношљив; Онај који лијечи, није. „И молише Га сви људи из околине гадаринске да иде од њих; јер их страх велики бијаше обузео.“
Страх од чега? Погледајмо шта им се тог дана догодило: један брат им се вратио из мртвих, и једно крдо им је потонуло. Брата су видјели, а свиње су рачунали. Становници Гадаре не могу у своје срце да смјесте Богочовјека Христа, јер је њихово срце испуњено жеђу за привременим материјалним добрима. Туга за потонулим свињама била је већа од жеље да буду са Христом. То је сва њихова трагедија: срце у које може да стане Света Тројица толико је заузето крдом да за Бога више нема мјеста. Апостол Павле је Коринћанима рекао да им није тијесно у нама, него им је тијесно у сопственим срцима (2 Кор 6, 12). Није тијесно зато што је срце мало. Тијесно је зато што је пуно.
Будимо, ипак, праведни. Гадарињани нијесу били чудовишта. То крдо био је хљеб многих кућа, и двије хиљаде свиња није мала штета. Жалити за изгубљеним имањем није гријех. Гријех је био у рачуну: кад су на једну страну ставили Христа и исцијељеног брата, а на другу крдо, превагнуло је крдо. Христос је рачунао обрнуто: цијело крдо за једног човјека.
А Господ? „А Он уђе у лађу и врати се.“ Легион је у човјека ушао не питајући; Христос, кад Га замоле да оде, одлази. Бог не проваљује у срце: Он стоји на вратима и куца (Отк 3, 20). Али ни тада не оставља Гадару без милости. Исцијељени Га моли да остане с Њим, а Господ му вели: „Врати се кући својој и казуј шта ти учини Бог.“ Они су тражили да Христос оде, а Он им оставља апостола. Човјек из гробова постаје проповједник своме граду.
Легион над народом
Ову јеванђелску причу Достојевски је ставио као епиграф на почетак свог романа „Бјесови“. То је роман о људима који су хтјели да спасу Русију без Христа, а донијели су јој бјесовштину. И на крају романа, стари Степан Трофимович Верховенски, умирући, тражи да му се прочита баш ово мјесто из Јеванђеља. Слуша, и у узбуђењу говори:
„Видите, то је тачно као наша Русија. Ти бјесови што излазе из болесника и улазе у свиње, то су све ране, сви мијазми, сва нечистота, сви бјесови и бјесићи што су се накупили у великом и драгом нашем болеснику, у нашој Русији, кроз вијекове, кроз вијекове! Али велика мисао и велика воља осјениће је одозго, као и оног безумног бјесомучника, и изаћи ће сви ти бјесови, сва нечистота, сав тај гад што се загнојио на површини, и сами ће молити да уђу у свиње. А можда су већ и ушли! То смо ми, ми и они, и Петруша, и остали с њим, и ја можда први, на челу; и стрмоглавићемо се, безумни и побјесњели, са стијене у море, и сви ћемо се подавити, и ту нам је и мјесто.“
Пазите, браћо и сестре, ко ово говори. Степан Трофимович није револуционар. Он је благ, образован, либерални идеалиста, човјек лијепих ријечи о напретку и човјечности. Али његов син Петар вођа је бјесова у роману. Оно што је код оца било лијепа мисао, код сина је постало демон. Отац је у кућу унио идеје, а син је у тој кући настанио легион. И зато је највећа ствар коју старац изговара на самрти ова: „То смо ми.“ Не они, не неки други, него ми, и ја први. Тиме почиње исцјељење, јер покајање почиње онога часа кад човјек престане да показује прстом на другога, већ тај прст окреће на себе и каже: „ја сам“.
Пророштво Достојевског обистинило се. Педесет година након „Бјесова“ свиње су се стрмоглавиле: дошла је 1917. година, и Русија је дала милионе новомученика. Али ова прича није само руска. И наш, српски народ прошао је истим путем.
Народ као једна личност
Свето Писмо говори о народу као о једној личности. „Кад Израиљ бијаше дијете, љубљах га, и из Мисира дозвах сина свога“ (Ос 11, 1), вели Господ преко пророка. Народ има своје дјетињство и своју младост, своју вјерност и своје невјерство, своје падове и своја покајања. Има, дакле, и своје унутрашње поље битке.
А како пада једна личност, свети оци су описали са тачношћу љекара. Преподобни Јован Лествичник, у петнаестој степеници Лествице, разликује корак по корак: најприје долази прилог (προσβολή), гола помисао која куца на врата ума; затим сједињавање (συνδυασμός), кад ум с њом бесједи, разговара; затим слагање (συγκατάθεσις), када душа пристане; затим плењење (αἰχμαλωσία), кад је помисао већ одводи као робињу; и на крају страст (πάθος), кад се помисао у души настани као у својој кући. Ниједан демон не улази одједном. Улази кроз помисли које смо прихватили, и то не као непријатеље, него као госте.
Тако је, браћо и сестре, падао и наш српски народ, као једна колективна личност. Три помисли су му, једна за другом, куцале на врата. Нијесу изгледале као демони. Изгледале су као напредак.
Прва помисао: гордост ума
Прва је била помисао просвјетитељства и позитивизма. Њен глас је говорио: наука је сама довољна да ми да коначну, апсолутну истину; Бог ми више није потребан.
Будимо и овдје праведни. Наука није гријех, и знање није гријех. Наш први просвјетитељ, Доситеј Обрадовић, био је монах, и до краја није одбацио Христа. Наш велики физичар Михајло Пупин свједочио је, у својој Новој реформацији, да пут физике, ако се иде до краја, води ка духовној стварности. Проблем није био у томе што смо учили. Проблем је био у томе што је ум, учећи, сјео на престо и прогласио се судијом над Богом.
То је најстарија помисао у историји. Први прилог у рају није био позив на разврат, него обећање знања: „Бићете као богови, знајући“ (1 Мој 3, 5). Огист Конт, отац позитивизма, учио је да човјечанство пролази кроз три доба: теолошко, метафизичко и позитивно, научно. Религија је, по њему, само дјетињство људског ума. И ту помисао наш народ није одбацио. Почео је с њом да разговара. То је било сједињавање.
Друга помисао: опсјена напретка
Друга помисао била је вјера у прогрес. Њен глас је говорио: све раније епохе биле су несавршене и мрачне; човјечанство иде само напријед, и достићи ће своје савршенство, своје пунољетство, кад уреди свијет у коме ће на мјесто Бога бити постављен човјек, са свим својим правима и слободама. То је прелаз од теоцентризма ка антропоцентризму.
Имануел Кант је просвјетитељство дефинисао као „излазак човјека из његове самоскривљене малољетности“. По тој мисли, вјера је била малољетност, а одбацивање вјере пунољетство. Карл Левит је касније тачно показао да је сама вјера у прогрес у ствари посвјетовљена хришћанска есхатологија: узели су хришћанску наду у Царство Божије, одсјекли јој Бога, и пренијели Царство у историју, коју ће човјек сам довршити. Обећање је остало, само је нестао Онај Који обећава.
И опет будимо праведни. Достојанство људске личности, њена слобода и њена права нијесу непријатељи Цркве. Сам појам личности, као што је показао митрополит Јован Зизјулас, рођен је у богословљу Свете Тројице. Слобода човјекова дар је Божији. Али права откинута од Даваоца претварају се у обожење самог себе. Кад човјек стане на мјесто Бога, не постаје бог; постаје мали и сам. Овој помисли наш народ је пристао. То је било слагање.
Трећа помисао: празна кућа хуманизма
Трећа помисао била је помисао секуларизма и хуманизма, и она је била најдубља. Њен глас је говорио: док је човјек био незрео, служио је Богу; сада је одрастао, ослободио се заблуда и дошао до чистог ума, и схватио је да Бога и трансценденције нема; постоји само овај, иманентни свијет, и човјек, самом себи довољан, треба самом себи да служи.
Лудвиг Фојербах је то рекао отворено: богословље је у ствари антропологија, а „човјек је човјеку бог“. Карл Маркс је на Фојербаху саградио своју мисао и записао да се критика религије завршава учењем да је човјек највише биће за човјека. Наш Светозар Марковић донио је те идеје из Петрограда, од Чернишевског, из истог оног круга руских нихилиста о којима је Достојевски писао своје „Бјесове“. Ми смо, браћо и сестре, пили са истог отровног извора као и Русија.
А сада се сјетимо Господњих ријечи из истог Јеванђеља по Луки: кад нечисти дух изађе из човјека, па се врати, нађе кућу „пометену и украшену“, и тада узме седам других духова горих од себе, и уђу и живе ондје (Лк 11, 25–26). Тачно то учинио је хуманизам без Бога. Секуларизам је помео кућу од Бога. Хуманизам ју је украсио лијепим ријечима о човјеку. Али кућа је остала празна. А празна кућа у духовном свијету не остаје дуго празна. То је било плењење.
Демон безбожног комунизма
И тако је, на крају, огријешени колективни Србин остао без Бога, и у њега је ушао и у њему се настанио демон безбожног комунизма. То је била страст: помисао која је постала господар у туђој кући.
И погледајте, браћо и сестре, како се над нашим народом испунила свака црта гадаринског бјесомучника. Скинуо је са себе хаљине, хаљину вјере, крсне славе, поста, крштења, имена светих. Настанио се у гробовима: брат је убијао брата, и земља је била пуна јама и гробова без крста. Кидао је окове сваког закона Божијег. И није више умио да каже своје име: као онај из Гадаре што је рекао „Легион“, тако је и наш народ, умјесто да каже „ја сам православни Србин“, учио да изговара туђа имена и туђе пароле, и говорио је за себе: „Ја сам Југословен.“ Демон је тада нападао нашу светосавску душу под именом лажног братства. Обећавао је братство и јединство, али братство без заједничког Оца, у коме је требало да се наш народ, заједно с другима, растопи у безличну масу, без вјере и без имена, у мјешавину свих вјера и ниједне. А браћа смо, браћо и сестре, само кад имамо истог Оца. Наш духовни отац је свети Сава, који нас је родио у Христу. А комунисти су нам умјесто светога Саве подвалили за оца Јосипа Броза Тита: умјесто иконе, његов лик на зидовима; умјесто крсне славе, његов рођендан; умјесто светосавског завјета, заклетву њему: „Друже Тито, ми ти се кунемо.“ Братство без Бога није братство, него крдо, а знамо куда је крдо у Гадари отишло.
Демон је, као и у Гадари, највише мрзио Христа и оне који су били најближе Христу. Свештеномученик Јоаникије, митрополит црногорско-приморски, убијен је 1945. године, а гроб му се до данас не зна. Свети Јустин Ћелијски, највећи богослов нашег народа, отјеран је са Универзитета и деценијама је живио под надзором, у манастиру Ћелије. Рушени су храмови, затварани манастири, исмијавани свештеници, а дјеци је у школи говорено да Бога нема.
Али сјетимо се шта смо већ рекли: демони у Гадари нијесу могли да баце човјека у провалију, јер Бог није дао. Тако ни наш народ није бачен у пропаст. Бог га је чувао и онда кад се чинило да је изгубљен. Чувао га је кроз баке које су тајно крштавале унучад, кроз мајке које су крадом палиле кандило, кроз неколико монаха и монахиња који нијесу напустили манастире, кроз свештенике који су служили пред празним храмовима. Те године, за које су многи мислили да смо изгубљени, биле су године у којима нас је Бог чувао за сусрет на обали.
Исцијељени код ногу Исусових
И сусрет је дошао. Кад се безбожни поредак срушио, демон је изашао, и свиње су се, како то демони увијек раде, стрмоглавиле у сопствену пропаст. Храмови су се поново напунили. Хиљаде одраслих људи примило је крштење.
А најјаснији знак да је наш народ оздравио видјели смо овдје, у Црној Гори. Кад је крајем 2019. године донесен закон којим је држава посегнула за нашим светињама, за манастирима и храмовима које су наши преци вијековима градили и чували, Црква није дала да јој се светиње отму. А народ, коме је пола вијека говорено да Бога нема, изашао је на улице, али не с оружјем и не с мржњом, него с иконама, с крстом, с молитвом и с пјесмом: „Не дамо светиње!“ Мјесецима, из недјеље у недјељу, десетине хиљада људи ходиле су у литијама, предвођене блаженопочившим митрополитом Амфилохијем, тадашњим епископом будимљанско-никшићким, а данашњим митрополитом Јоаникијем, епископом Методијем и осталим нашим пастирима, и закон је на крају измијењен. Гдје је некад бјесомучник живио међу гробовима, сада је народ, обучен и паметан, сједио код ногу Исусових. Демон који је прије осамдесет година рушио храмове морао је да гледа како унуци оних које је учио безбожништву бране те исте храмове својим тијелима и својом молитвом. То није била политика. То је био исцијељени који се вратио кући својој и казивао шта му учини Бог. Видјели смо исцијељеног.
Али Јеванђеље нас учи да ту не смијемо стати. Три опомене остају пред нама.
Прва: кућа не смије остати празна. Демон комунизма је изашао, али Господ опомиње да се нечисти дух враћа у кућу коју нађе пометену и празну. Ако на мјесто идеологије не уђе Христос, ући ће седам горих: потрошачко друштво, које од човјека прави гадаринског свињара, што рачуна крдо, а не види брата; ући ће и нихилизам, очај, заборав.
Друга: исцијељени сједи код ногу Исусових, а не на Његовом престолу. Достојевски је и на ово опоменуо, кроз Шатова у истим „Бјесовима“, који толико љуби народ богоносац да Бога почиње да схвата само као особину свог народа. То је друга бјесовштина, само лијепо обучена. Народ није бог. Народ је, као и сваки човјек, позван да служи Богу. Црква је зато 1872. године осудила етнофилетизам, као јерес која вјеру своди на народност.
И ту видимо лукавство истог демона. Онај који је у вријеме Југославије нападао наш светосавски народ с једне стране, лажним братством које брише име, у наше вријеме, овдје у Црној Гори, напао га је с друге, супротне стране: с позиције етнофилетизма. Тадашња власт која је посегнула за нашим светињама није хтјела само храмове. Хтјела је да нас одвоји од Пећке патријаршије и од Београда, да наша Црква више не буде Српска Православна Црква, да се одрекнемо српског имена, Светога Саве и Светосавља, и да на њихово мјесто дође црква по мјери државе и нације. То је тачна слика етнофилетизма: нација постављена изнад вјере, а Црква сведена на службу једне државне идеје. Не говоримо ово против оних који се осјећају Црногорцима; многи од њих ходили су с нама у литијама, јер су знали да светиња није ничија нација, него Божија. Говоримо против пројекта који је нацију поставио на престо Христов.
Тако демон увијек напада с двије стране. Једном нам говори да име не значи ништа, другом да је име све. Једном нас растапа у братство без Оца, другом нас затвара у народ без Христа. Светосавље није ни једно ни друго. Свети Сава није дао народу нешто умјесто Христа, него је Христа дао народу. Зато ова опомена важи и за нас саме: и ми можемо, бранећи своје име, заборавити Онога ради кога то име носимо. Наш завјет није „Србин па Христов“, него светосавски: прво Христос, па све остало.
Трећа: исцјељење почиње ријечима Степана Трофимовича: „То смо ми.“ Лако је рећи да су комунисти били они, туђи, неки други. Али демон није ушао на силу. Ушао је кроз помисли које смо ми, као народ, вијек прије тога примили као госте: гордост ума, опсјену напретка, празну кућу хуманизма. Народ који то призна, народ који се каје, тај сједи код ногу Исусових. Народ који само оптужује друге, још није исцијељен.
А исцијељенога Господ шаље: „Врати се кући својој и казуј шта ти учини Бог.“ То је мисија нашег народа данас: не да се хвали собом, него да свједочи шта му је Бог учинио, да је из гробова изведен, обучен и враћен себи. Да свједочи свијету који данас, као некада ми, куша исте три помисли.
Нијесмо ли ми становници Гадаре?
Лако је, браћо и сестре, судити становницима Гадаре из ове двије хиљаде година даљине. Али нијесмо ли ми некад ти становници Гадаре? Није ли наше служење Христу често само онда кад нам добро иде? Док посао напредује, док здравље служи, док су дјеца добро, ми палимо свијеће и захваљујемо. А ако се појаве недаће, невоље, пословни губици, кад потону наше свиње, тада моја љубав ка Христу слаби, хлади се. Молитва постане кратка, недјељно јутро постане дуго. Ријетко ћемо наглас рећи: „Иди од нас.“ Кажемо то тишином.
То најстарије питање о нама поставио је сам сатана: „Еда ли се Јов бадава боји Бога?“ (Јов 1, 9). Погледајте шта ђаво оспорава. Не сумња да Јов вјерује. Сумња да Јов љуби бадава. Читава књига о Јову одговор је на то једно питање: шта остане од човјекове вјере кад му потону сва стада? И Јов, изгубивши све, говори: „Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње“ (Јов 1, 21). Исто питање стоји и у Капернауму, кад Господ каже мноштву да Га траже зато што су јели хљеб и наситили се (Јн 6, 26). Кад многи одлазе, Петар одговара ријечима које бисмо сви требало да научимо напамет: „Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн 6, 68).
Волим ли, дакле, Христа зато што очекујем да ми нешто да, или зато што Га безинтересно волим? Свети Василије Велики, у уводу својих Опширних правила, каже да Богу служимо на три начина: као робови, из страха од казне; као најамници, ради плате; или као синови, из љубави према самоме Оцу.
Да ову ријеч не бисмо криво разумјели: не тражи се од нас да престанемо да иштемо. Сам нас је Господ научио да молимо: „Хљеб наш насушни дај нам данас.“ Не забрањује нам се ни да плачемо, па ни да се с Богом препиремо у свом болу: Јов се препирао, а Господ је на крају рекао да је он говорио право (Јов 42, 7). Ни почетак у страху или у надању плати није срамота, јер и таквог нас Бог прима у своју кућу. Срамота је само остати ондје заувијек. Мјера није у томе да ли од Бога нешто тражим, него у томе шта се у мени догоди кад то не добијем. Губитак открива оно што је благостање скривало: ко је заиста живио у мом срцу.
А безинтересна љубав није љубав која ништа не жели. Она жели Њега, а не само Његове дарове. Зато је спремна да за Њега све да, ако треба и живот свој, у духу оне мудрости нашег народа: „Све за Христа, а Христа низашта.“ То је тачан обрт гадаринског рачуна. Они су дали Христа за крдо; ова љубав је спремна да да свако крдо, али Христа не да ни за шта на свијету. Народ који је сковао ту ријеч знао је њену цијену, плаћајући је вијековима. Апостол је исто рекао својим језиком: „Све сматрам за штету“, да Христа добијем (Фил 3, 8); и ни смрт, ни живот, ни садашње, ни будуће не може нас раставити од љубави Божије која је у Христу Исусу (Рим 8, 38–39).
Закључак
Браћо и сестре, свако од нас носи у себи простор већи од васељене, и на том пољу, овога часа, води се битка. Иста битка води се и у души нашег народа. Нико нас неће питати колико смо стада сачували. Питаће нас ко је живио у нама.
Зато, кад вечерас останемо сами, упитајмо се искрено: шта је моје крдо? Због чега бих, кад бих морао да бирам, рекао Христу: „Иди од мене“? И немојмо се уплашити одговора. Јер Онај који је изашао на обалу Гадаре да спасе једног јединог човјека, и Који је наш народ извео из гробова, и данас пристаје уз наше обале. Блажени Августин Му се у Исповијестима молио ријечима које можемо и ми да узмемо за своје: тијесна је кућа душе моје да би Ти ушао у њу; прошири је. Рушевна је; обнови је. Тако Му говоримо и прије свете чаше, кад исповиједамо да нијесмо достојни да уђе под кров дома душе наше. И Он улази.
Нека нам Господ подари да Га никада не замолимо да оде; да у добру и у невољи, са стадима и без њих, и ми и народ наш, сједимо обучени и паметни код ногу Његових; и да, кад нас пошаље, идемо својој кући и казујемо шта нам учини Бог. Њему слава, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, у вијекове вијекова. Амин.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“
Ауторизована беседа у недељу двадесет и треће седмице по Педесетници (Лк 8, 26–39; уп. Мт 8, 28–34; Мк 5, 1–20).