ПИШЕ: Митрополит тверски и кашински Амвросије (Јермаков)
Мој улазак у Цркву је био веома једноставан. Будући да сам био лишен потраге и борби, од мене није настао добар апологета. То се десило оног момента када сам крштен као беба од свега четрдесет дана. На моју даљу будућност је утицало неколико кључних личности. То је пре свега моја бака, која је васпитавала моју мајку када је она остала сирота у рату, затим њене рођаке и тетка, монахиња Аполинарија, која је са свега дванаест година отишла у Полоцки манастир. То је нешто што је немогуће рационално објаснити. То је заправо оно што осећаш и носиш у свом срцу целог свог живота, сада већ молећи се за упокојење њихових душа. За мене су они, без сваке сумње, истински свети људи.
Занимљиво је и то да монахињу Аполинарију ја никада нисам видео, баке, која је васпитавала моју мајку, се веома слабо сећам (она је умрла када сам ја имао четири године), док су ме бакине рођаке васпитавале, дајући себе као пример. Све оне су више од десет година провеле у строгом посту, живећи по правилима монашког живота. Једна од њих је у рату изгубила мужа и троје деце, након чега је на себе узела строги пост. Иако никада нису примиле монашки постриг, сем мати Аполинарије, водиле су строги, посве монашки начин живота. Средом и петком се постило на води. Риба се на трпези налазила веома ретко, док месо уопште нису употребљавали. Најважнији је био однос према људима, одређеним ситуацијама и проблемима. Оне су се увек руководиле речима из Јеванђеља. Најважнији посао током тана била је молитва, праћена тешким пословима, од којих је већина била мушких. Све то је пало на њихова плећа.
Ја сам гледао како се оне моле. Та лекција је била најважнија у мом животу. Касније ми је Бог послао задивљујуће људе, попут архиепископа Инокентија (Васиљева), данас литовског архијереја, протојереја Јована Квјатовича из Орла, који се представио у Господу прошле године. Ту су и архимандрити Кирил (Павлов), Матеј (Мормил) и Јован (Крестјанкин). Иако никада нисам видео оца Јована, ја сам у његовим одговорима на моја писма док сам још био богослов, добио такве савете који ми помажу и дан данас („Покори се невољи, и покориће се и она теби!“). Још увек осећам духовну подршку својих професора и наставника из духовне богословије и академије, сећам се задивљујућих школа Тројице-Сергијеве лавре и Сретењског манастира, као и личног примера молитве и људскости Свјатјејшег Патријарха Алексија.
Једном приликом је један од мојих најомиљенијих савремених архипастира, митрополит лимасољски Атанасије, као одговор на питања о обнови монаштва, приметио да одређене схеме (или стратегије) нису потребне монаштву, које представља један живи организам, способан да се препороди унутар себе. Њему је потребно створити праве услове и дати могућност Богу да дејствује у животу монаштва. Исте ове речи ја желим да поновим у погледу духовне академије коју, пре свега, доживљавам као заједницу наше Цркве, а не чисто и само као школу. Наш заједнички задатак јесте да створимо све услове за то, како би она могла изнедрити достојне служитеље Христове Цркве.
На Светој Гори је немогуће постати старац ако претходно тај монах није имао свог старца. Уопште, монаштво је незамисливо без послушања своме духовнику, чијом вољом монах испуњава вољу Божију и у исто време, не само кроз реч, већ и животом, усваја Свето предање. Бог је у мој живот довео све те људе, који су за мене постали најлепше цвеће, са којих сам ја покушавао да сакупим нектар њихове молитве и вере. Свако од њих је истовремено за мене био учитељ и геронда. Ја сам данас нарочито благодаран Богу што ме је упознао са наследником и носиоцем исихастичког атонског живота – ватопедским игуманом архимандритом Јефремом, у поређењу са којим бледе најјаче и најлепше боје овога света. Управо он је био тај који је многима открио дубину, лепоту и суштину монаштва. Бог ми је даровао ту срећу да могу упознати овакве људе.
Пример ових многобројних подвижника – наших савременика, и њихов свакодневни подвиг је за мене најважнија лекција живота.