ПИШЕ: Митрополит солунски Филотеј
Исцељење погрбљене (згрчене) жене које је извршио Христос, како се излаже у јеванђелском одељку ове недеље (Лк. 13, 10–17), представља значајну лекцију разликовања између истинске духовности и нездраве религиозности.
Христос, поучавајући у синагоги у дан суботњи, сусреће жену која је пуних осамнаест година живела погрбљена, заробљена у болести и у друштвеној изолованости, и исцељује је.
Уместо, међутим, да чудо исцељења које Он савршава изазове радост, оно изазива огорчену реакцију старешине синагоге, тог типичног и најизразитијег представника тадашње религије, и то зато што је исцељење извршено у дан суботњи.
Пошто је изопачио смисао Закона и богослужења, претворивши их у круту формалност и немилосрдну осуду, првосвештеник остаје неспособан да сагледа истинску љубав и милосрђе.
Дух такве болесне религиозности осуђује свети Јован Златоуст, наглашавајући да „ако држимо заповести Божје (Две највеће заповести које су темељ вере и љубави, а тиме нашег спасења јесу: “Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом”, и друга “Љуби ближњега свога као самога себе”), а имамо срце које не показује милосрђе према другима, немамо никакву корист, јер Бог од нас тражи добронамерност“ (PG 59, 491).
Он нас, дакле, подстиче да се не заробљавамо у бесплодној формалности и у пуком држању заповести, него да делатно пројављујемо љубав и милосрђе према сваком суграђанину. Наша вера и наш однос према Цркви не смеју се исцрпљивати само у спољашњим обредним радњама, већ треба да се пројављују као унутрашње стање срца (љубав према богослужењу које нас преображава, даје мир, светлост, снагу и љубав), а које се открива и потврђује делима љубави и солидарности.
Када се религиозност сведе само на обреде, правила и навике, она губи своју животност и свој суштински садржај, те се може претворити чак и у препреку за успостављање истинског односа са Богом (тако и са ближњим).
Болесна религиозност пројављује се кроз лицемерје, склоност ка осуђивању и изопачену приврженост спољашњим формама, услед чега се губи централна порука божанске љубави и милосрђа.
Зато Христос и назива старешину синагоге „лицемером“, будући да се он задржава искључиво на форми Закона, злоупотребљавајући своју верску власт и остајући равнодушан према најдубљој човековој потреби за избављењем, слободом и надом.
Христос нас, дакле, позива да се удаљимо од болесне религиозности и да се не поробљујемо формама и традицији лишеним суштине, већ да своју веру живимо у љубави, разумевању и слободи, чинећи срце своје обиталиштем Бога, како нас томе поучава наше светоотачко предање.
Да са милосрђем и истином станемо уз сваког „погрбљеног“(уцвељеног, тужног, болног) у нашем животу, како би се кроз наша дела прослављао Бог, а не једна индивидуалистичка, формалистичка религиозност.
*Из литургијске беседе Митрополита солунског Филотеја на јеванђелско зачало о исцељењу згрчене жене (Лк. 13, 10–17).