Вазнесење Господње је видљиви знак Божјег помирења са нама, али и прослављања наше људске природе. Ово помирење и наше прослављање постигнути су кроз оваплоћење Сина и Речи Божје, Његово учење, Његово добровољно страдање, Његово славно васкрсење, које је кулминирало Његовим Вазнесењем на небо.
Вазнесење описују јеванђелисти Марко (16, 19) и Лука (24, 50-51), као и Дела апостолска (1, 9-11). Што се тиче времена догађаја, књига Дела апостолска нам каже да се догодио четрдесет дана након васкрсења Исуса Христа из мртвих. Господ је остао на земљи током овог времена како би Његови ученици могли у потпуности схватити да се васкрсење заиста догодило. У овом тренутку, вреди истаћи да током овог периода од четрдесет дана, Господ није био непрекидно са својим ученицима, што им је омогућило да се навикну на идеју о крају Његовог присуства на земљи. Што се тиче начина на који се то догодило, према опису у библијским текстовима, то је био чин Христовог прилагођавања нашој људској природи. Према Оцима Цркве, ово је било упоредиво са конзумирањем хране од стране васкрслог Господа, што је требало да убеди ученике да пред њима не стоји дух.
Након пада и нашег изласка из рајског блаженства, нисмо доведени до прославе, већ смо сишли у ропство пропадања и смрти. Од пута ка сличности Божијој, нашли смо се у Његовом окаљаном лику под влашћу греха ђавола. Али као брижни Отац, сам Бог је преузео наше спасење кроз оваплоћење свог Сина и Логоса, тако да нас кроз своју жртву на крсту и своје васкрсење из мртвих може ослободити окова греха и смрти.
Наш напредак ка савршенству и наш неуспех да га постигнемо нису догађаји који су се одвијали далеко, у одсуству Бога. Кроз своју велику љубав према нама, која је иста као Његова љубав и нестворена енергија божанске благодати, Бог је желео да нас избави из заблуде и врати нас познању истине. Управо да би обновио нашу палу природу и спасао је од греха и смрти, Бог је планирао наше спасење и спровео овај план у дело.
Овај план божанске промисли укључивао је оваплоћење, страдање, васкрсење и кулминирао је вазнесењем, које је означило завршетак Христове мисије свету. Требало би да овде разјаснимо да Господње вазнесење не значи да је Он икада био одсутан са неба током свог времена на земљи, баш као што Његово оваплоћење не значи суспензију Његовог божанства.
План божанске промисли није предвиђао само повратак људске природе у њено прегрешно стање. Оно нас не само искупљује од последица Пада, већ заправо постиже коначни циљ враћања на пут постајања по лику Божјем. Вазнесење је стога круна дела божанске промисли, јер употпуњује Божји план за наше спасење, остављајући свакоме од нас појединачно избор да прихвати овај пут.
Завршетак дела Исуса Христа Вазнесењем означава долазак нове ере, која је започета Педесетницом и протеже се све до Другог доласка. Период од Педесетнице па надаље је завршна фаза Божанске промисли, мада без да представља крај, јер се такође креће ка крају, Последњим стварима. Црква Христова чува и преноси откровење у Христу и, истовремено, потврђује његову историјску истину, под вођством Светог Духа. Ово откровење, које је представљено опипљивим средствима и историјским чињеницама, није ограничено на њих, нити је ограничено непосредношћу света, већ се протеже изван њега и омогућава трансценденцију света.
Христос није одсутан телесно, већ остаје присутан у Цркви у Светом Духу. Он остаје уједињен са светом кроз тајну Божанске Евхаристије која постаје мистични сусрет између нас и Бога, док истовремено најављује долазак Другог доласка.
У једној од својих беседа о Вазнесењу Господњем, Свети Јован Златоуст примећује: „У суштини, Вазнесење означава помирење између Бога и човечанства. То се раније није дешавало, не зато што нас је Бог мрзео, већ зато што смо били равнодушни и незахвални према Њему. И промена се догодила не због наших достигнућа, нити зато што смо променили свој став и понашање, већ због неизмерне љубави и интересовања Божјег… Сада, са Вазнесењем, ми који нисмо били достојни да живимо у рају, ми који смо одбили до те мере да нисмо достојни да живимо овде на земљи и тако смо прогутани потопом, са изузетком породице Нојеве, ми, недостојни иако јесмо, сада се уздижемо на небо“ (Свети Јован Златоуст, О Вазнесењу Господа нашег Исуса Христа, Беседа 2, PG 52).
Приредила редакција портала „Кинонија“