Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Марином Попадић, пијанисткињом и песникињом.
- Поштована Марина, Ваш животопис је импозантан, а самим тим, није лако пратити Ваш животни пут који је раван једном мозаику начињеном од златних каменчића. На почетку, упознајте нас са детаљима Вашег детињства и одрастања. Каква су Ваша сећања из наведеног периода?
Ми смо наше дјетињство. Ми смо прије свега једна срећна искра свеобухватног духа којој је омогућено да живи у овом животу. Требамо бити захвални сваког дана што смо живи јер вјерујем да не можемо бити остварени и срећни ако не волимо у сваком трену овај живот онаквим какав он јесте, без жеље да га мијењамо. Пред нама је Живот вјечни, па сходно томе зашто бисмо жељели мијењати овај живот. Треба га искорачати на храбар и достојанствен начин, а сваки живот живљен на овај начин вриједан је сам по себи. Дјелује, на први поглед, да сам се удаљила од вашег питања, али нисам.
Ово што сам управо рекла научила сам врло рано, у мом дјетињству. Вјерујем да ме је овоме научио и рат који се десио у Требињу, од 1992. до 1996. године, гдје сам завршила основну и основну музичку школу као ученик генерације. Рођена сам на Јадрану, у Дубровнику, 1982. године. Имам посебан однос са Јадраном који је важан за мене и мој умјетнички рад. Јадран је мој завичај, чак и она његова италијанска обала с обзиром да је Италија постала нераскидиви дио мене у сваком погледу. Моје дјетињство је било пуно радости, љубави и подршке коју сам имала у мојој породици. То ми даје снагу и данас када се десе моменти у којима морамо имати вјере и мудрости, и умјети проживјети што нам живот донесе и на што не можемо увијек утицати, не губећи из вида наш сан и циљ ка коме тежимо.
Била сам врло радознала дјевојчица. Вољела сам да учим, а то радим и данас. У бити таква сам и данас што ме радује. У раном дјетињству сам завољела спорт који практикујем и данас (као хоби). Играла сам тенис на породичним тениским теренима у Требињу. Пливала бих гдје год би се за то указала прилика. Мој омиљени предмет је била математика. Осим часова клавира, похађала сам часове блокфлауте и флауте коју данас предајем у мојој школи музике и језика online “Еstelle” коју сам основала 2020. године. У породици су нама, дјеци, увијек вјеровали и пружали су нам слободу. Знате моји родитељи, па и дјед и баба, били су генијални у овоме. Није лако имати слободу, а да је искористите на исправан начин и да “не скренете са пута”. Одмах сам научила, имајући слободу и повјерење од родитеља, да дајем самој себи правила, да организујем моје вријеме, да преузимам одговорност за своје поступке, али исто тако и да не бринем много о поступцима других људи, јер ја сам одговорна за оно што ја радим. Све што има вриједност и љепоту у животу има своју цијену. Мој пут данас има лијепе и златне боје на које сам поносна, али нисам ни случајно прегазила златне каменчиће да постанем то што данас јесам.
Од своје четрнаесте године сам почела да живим сама и да похађам средњу музичку школу прво у Котору, па затим у Подгорици, а за Подгорицу сам много везана и данас. Потом сам студирала на одсјеку за клавир на Музичким академијама на Цетињу, у Београду и Сарајеву. Из средње музичке школе “Васа Павић” у Подгорици излазим као ђак генерације и са осамнаест година објављујем моју прву књигу у издавачкој кући Комови на чијем челу се тада налазио наш велики српски пјесник Ратко Делетић. Наше пријатељство и наша љубав трају све до његове смрти, 2007. године. Та љубав траје и данас и трајаће док будем корачала овом земљом. То су љубави које вас штите и чувају. Љубави које немају краја и трају у времену и безвремену. У његовим књигама које ми је посветио “Не остављај празан град” и “Туга јабланова” и у мојој књизи “Ћутња ријеке Волтурно” која је својеврстан одговор на ове његове двије збирке пјесама, живи наша љубав.
На Међународном сајму књига у Франкфурту 2016. године, у Њемачкој промовисана је моја књига “Ћутња ријеке Волтурно”, а том приликом сам имала и солистички концерт. Морам да поменем сусрет и дружење са нашим српским књижевником Бранимиром Шћепановићем са којим сам се упознала у Београду за вријеме мог студирања на Музичкој академији. Када је прочитао моје прве двије збирке пјесама, контактирао ме је. Сјећам се да сам била врло збуњена када ми се представио. Сјећам се да сам на крају средње музичке школе читала његову књигу “Уста пуна земље” који је била саставни дио школске лектире и нисам могла да вјерујем да ми управо Бранимир говори како су моје пјесме дубоке, мисаоне и да носе значајне поруке читаоцу. Требало ми је неколико седмица да се навикнем на чињеницу да се дружим са Браном. Много сам научила од тог човјека. У том периоду с краја средње школе и почетка академије, почињем да цртам, а то радим и данас. Волим да кажем: цртам наше друштво на мој начин.
Све ове године су испуњене концертима које сам држала и промоцијама мојих књига. Одржала сам мој први цјеловечерњи солистички концерт 1995. године у Музеју Херцеговине у Требињу. Живим на Балкану до 2006. године, а потом одлазим у Италију и не враћам се више на Балкан. Долазила сам искључиво на одморе у Требиње, Црну Гору и на мој Јадран. Како сам на почетку рекла, могуће је да ми, заиста, јесмо наше дјетињство. Мој живот је и данас испуњен свим овим вриједностима које су ми пружили моја породица, пјесници и књижевници и врло ријетко наставници и професори. Знате, ја сам била изузетан ученик, имала сам све оцјене петице на сваком тромјесечју, полугодишту, крају школске године и то из свих предмета. Једноставно волим да учим. Радим то са лакоћом. Чврсто вјерујем да школске установе нису у стању да прихвате фантастичне ученике којих наравно има много. Нису још увијек у стању да подрже таленте у цјелости. Моје дјетињство упркос ратним годинама које сам проживјела у Требињу је моја радост и свјетлост у мојој души. Та свјетлост још више свијетли када осјећам да, на симболичан начин, треба да искорачам мој пут корачајући га и за мог прадједа др Новицу Краљевића чији живот је био насилно прекинут у Херцеговини када је имао само тридесет пет година. Докторирао је право на Сорбони 1939. године. Назив његове докторске дисертације коју смо ми, његова породица, превели на српски језик гласи: “Теоријски домет помјерања права према социологији“. Моје цијело досадашње и будуће животно дјело посвећено је њему.
- Стекли сте високо музичко образовање. Када сте по први пут препознали љубав према музици? Где сте све стицали високо музичко образовање?
У цркви светог Марка у Макарској, у Хрватској, први пут сам одслушала цијеловечерњи концерт класичне музике, када сам имала шест ипо година. Послије концерта сам рекла мојој мајци да желим да постанем пијанисткиња. Сјећам се те вечери као да је била јуче. Клавир је дио мене, клавир је мој живот. Музика се прије свега живи, па тек онда се интерпретира на музичком инструменту. Ја сам имала ту срећу да ми Бог подари поезију, тако да од моје двадесет и четврте године музика и поезија су једно у мом умјетничком стваралаштву. Похађала сам Музичке академије на Цетињу, у Београду и Сарајеву. Потом сам дипломирала на одсјеку за клавир у Тернију, у Италији. Магистрирала сам на одсјеку за камерну музику у Фиренци (Италија) и мој магистраски рад “Piazzolla nei riflessi della parola” приказује мој начин интерпретирања музичког садржаја ријечима, стиховима, поезијом. У бити осим мог интерпретирања композиција на клавиру, ја дајем истим тим композицијама још једну интерпретацију у мојим пјесмама. Прво анализирам музичка дјела. Радим формалну, хармонску и стилску анализу музикчких дјела и по њој стварам, пишем поезију на музику. Осим угледних професора са којима сам сарађивала на Институту за музику “Briccialdi” у Тернију и Конзерваторијуму за музику “Luigi Cherubini” у Фиренци, похађала сам и мајсторске курсеве реномираних италијанских и њемачких пијаниста као што су Massimo Somenzi, Paolo Vergari, Pier Narciso Masi и Wilhelm Ohmen. Имала сам концерте у Италији, Аустрији, Њемачкој, Албанији, Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини. Концерти који су ми остали у најљепшем сјећању су концерт у Ћерву у Италији (Festival Internazionale di Musica da Camera di Cervo), у Вормсу у Њемачкој и концерт у Равени у Италији (Teatro Alighieri, Concerti dell’Associazione Musicale “Angelo Mariani”).
- Плодови Ваше љубави према музици и високог образовања су велики, будући да сте добитница престижниж међународних награда. Како доживљавате ове успехе и које бисте награде посебно издвојили?
Од неколико важних награда издвојила бих моју омиљену прву награду коју сам освојила на Mеђународном такмичењу пијаниста (Concorso Internazionale per Giovani Musicisti “Città di Barletta”) у Барлети, у Италији, 1998. године. Прије мало више од годину дана, посјетила сам Барлету јер је у близини града Трaни гдjе сам номинована за почасног предсједника културног друштва “L’associazione Amici della Musica Astor Piazzolla“ због мог интересовања за музику Астора Пјацоле. Објавила сам књигу, написану на најпознатија дјела Пјацоле “Astor Piazzolla IL TANGO DI UN OBLIO” која је добила награду у Аргентини 2021. године. Објавила сам је поводом стогодишњице од рођења Астора Пјацоле. Осим ове књиге, снимила сам ЦД “Piazzolla nei riflessi della parola” 2013. године. у Фиренци за дискографску кућу ЕМА РЕЦОРДС и овај ЦД је посвећен музици Пјацоле. У ЦД – у је објављена моја поезија написана на музику која се интерпретира на овом ЦД – у. Што се тиче поезијe, издвојила бих моју награду на Mеђународном фестивалу поезије “Вино и поезија” у Црној Гори, 2004. године.
- Црквено искуство нам говори да је сваки хришћанин призван да буде песник. Бог Вам је подарио и дар за писање поезије, а поезију пишете на више језика. Да ли је тешко преточити осећај срца у стихове?
Увијек врло јасно кажем да пишем поезију на српском, италијанском и њемачком језику и да ниједна моја књига не садржи превођену поезију. Врло ријетко сама преведем неке пјесме, ако то од мене захтјева посао или нека одређена ситуација. Поезија је за разлику од свих других умјетности и начина изражавања на умјетнички начин најближа музици и звуку. Поезија је јасна пјесничка слика, рекла бих пјеснички звук или звучна слика, која се огледа у ријечима. Права поезија захтјева чисту мисао од пјесника. Захтјева и јасну слику и тему која жели да се комуницира читаоцу. Поезија има свој ритам као и музика. Има и мелодичност ријечи. Ако Вам је Бог дао одређени таленат, онда је немогуће да постоје тешкоће да се путем њега изразите. Ја лично пишем са лакоћом. Са друге стране, треба бити врло опрезан у стварању књижевних дјела, јер осим талента је потребно да владате и теоријом књижевности. Неопходно је познавати разне технике писања, различите књижевне форме, стилове и слично. Када располажете овим знањем, писање постаје течније и добијате брже јасну слику коначног текста / пјесме коју сте почели да стварате. Ја сам студирала и композицију тако да се сва та моја стечена знања и искуства преплићу и надопуњују у мом стваралачком раду. Ја сам музика и поезија. У мом бићу и у мојој умјетности ове двије умјетности везује нераскидива нит.
- Објавили сте велики број књига и ЦД – ова, а наш разговор је лепа прилика да наше читаоце упознамо са свим Вашим објављеним књигама и ЦД – овима. Драга Марина, замолићу Вас да нас упознате са садржајем свих до сада објављених књига и ЦД – ова који су настали из Вашег пера и срца.
“Није важно”, “Негдје између”, “Гола сјенка”. “Ко зна када и гдје”, “Ћутња ријеке Волтурно” и “Рођење времена” су књиге које сам написала на српском језику, док су књиге “Oltre il tempo”, “Ovunque tacere”, Astor Piazzolla IL TANGO DI UN OBLIO”, “COMPOSITORI ITALIANI DEL PRESENTE INCONTRANO LA POESIA DI MARINA POPADIĆ“ написане на италијанском језику. Kњиге написане на њемачком језику су: “Der Moment der Abwesenheit“ и антологија која ми је изузетно драга „LYRIK UND PROSA UNSERER ZEIT“. Књига “SENZA RICORDO – ZUM LETZTEN MAL – НЕ ПРЕКИДАЈ ТИШИНУ” су три књиге у једној књизи написане на три језика на којима стварам своју поезију. Први дио ове књиге носи наслов “SENZA RICORDO” на италијанском језику, други дио је књига “ZUM LETZTEN MAL” на њемачком језику, док последњи дио ове књиге припрада књизи на српском језику “НЕ ПРЕКИДАЈ ТИШИНУ”.
Издавачи мојих књига су издавачке куће из Црне Горе “Комови”, “Пегаз”, “Умјетност без граница”, из Србије “Сфариос” и издавачка кућа из Њемачке “KARIN FISCHER Verlag, Aachen”.
Моји ЦД-ови су објављњни у Фиренци у сарадњи са дискографском кућом EMA RECORDS. Објавила сам три ЦД – а, у којима су објављене три моје збирке пјесама које нису писане на начин као моје књиге поезије које сам већ навела, него су написане на музику коју свирам на овим ЦД – овима. Тумачење музичког садржаја звуком клавира и својим стиховима, мени је својствен и могу рећи јединствен начин у свијету интерпретације музике. Могу рећи да се моја умјетност може препознати и разумјети по овом начину интерпретирања умјетничког садржаја. Називи мојих ЦД – ова су: “Piazzolla nei riflessi della parola” који садржи истоимену збрику пјесама, “di suoni in versi“ садржи моје пјесме и пјесме неколико других пјесника и “Mendelssohn nel senza tempo“ садржи моју поему “Nel senza tempo“. Сва моја поезија у ЦД – овима је написана на италијанском језику. На њима се појављујем као пијанистикња и пјесникиња.
Питали сте ме да Вам кажем о тематици мојих књига. Преферишем да оставим читаоцу прилику да то сам открије, али навешћу неколико тематских мотива који су присутни у мом пјесничком стваралаштву, како у мојим књигама поезије, тако и у мојим књигама стихова, који су написани на музику коју изводим и интерпретирам на клавиру (ове последње књиге су објављене и мојим ЦД-овима). Теме у мојим књигама су човјек, рођење, смрт, смисао љубави, сна и молитве. Мотиви мора, музике и тишине су врло често присутни у мојој поезији. Осим ових тема, у неким књигама, бавим се положајем појединца у друштву како данас, тако и у временима који припадају историји нашег човјечанства.
Мени изузетно драга књига је поема “Рођење времена” јер сам, послије објављивања ове књиге, постала члан Удружења књижевника Републике Српске, 2017. године. Моје пјесме су заступљене у више антологија и зборника поезије.
Навешћу овдје и неколико извода из рецензија за моје књиге које су написали српски, италијански и њемачки књижевници, пјесници, пијанисти, композитори и историчари умјетности.
„Марина Попадић је песникиња која ће можда задивити свет” (Бранимир Шћепановић, књижевник, Београд, 2002); „Поезија Марине Попадић је усамљена, носи тамни сјај, дубоко субјективно осјећање свијета. Марина је творац самоће у својој поезији, што је главна карактеристика њене препознатљивости. Њена поезија је глас који израња из дубине душе и траје, као што траје свака права поезија“ (Из рецензије „Сјај горчине“ за књигу „Ко зна када и гдје“, Ратко Делетић, пјесник, Подгорица, 2006); „ИЗМЕЂУ РИЈЕЧИ И МУЗИКЕ – пијанисткиња Марина Попадић тумачи музику Пјацоле. Овај ЦД страсно спаја поетски елемент (Попадић је такође пјесникиња) са музичким елементом (она је и пијанисткиња). Резултат је јединствен. У ствари, изузетно је ријетко, чак и врло тешко, проучавати и вредновати двоструки репертоар у једнако двојној улози. Марина то ради. Поезија је разум стављен у музику” (Из рецензије за ЦД-а “Piazzolla nei riflessi della parola“, Piero Gargiulo, музиколог, Firenze, 2013); „Марина Попадић је пјесникиња, умјетница, стваралац по суштини сопственог Бића и општељудског напретка. Почастила нас је својом новом књигом „Ћутња ријеке Волтурно“ (Из есеја „Митска ријека поезије и музике” о пјесничкој књизи „Ћутња ријеке Волтурно” Марине Попадић, из књиге критичких есеја „Неопоетика сна”, Перивоје Поповић, књижевни критичар, Подгорица, 2016); „Пјеснички глас Марине Попадић је оригиналан и својим квалитетом измиче нашој свакодневној упрошћеној стихоманији. Марина је то надмашила узорном синтезом лирско-субјективне интонације, стварајући тако потпуно оригинално дјело на којем јој се може само позавидјети“ (Из рецензије за поему „Рођење времена“, Веселин Ракчевић, пјесник, Подгорица, 2017); „Слушао сам ЦД “di suoni in versi” са радошћу и дивљењем. Марина Попадић изводи Талмелијеве композиције са дубоком емоцијом и савршеном техником. Зна како да слушаоцу пренесе карактер сваког дјела. Она у потпуности приказује карактер и поруку савремене музике. Честитам на овоме. Чињеница да је Марина написала и пјесме за неке композиције омогућава јој да се још дубље упусти у интерпретацију музичког садржаја“ (О ЦД-у „di suoni in versi“, Wilhelm Ohmen, пијаниста, Mainz, 2019); „Марина Попадић, пијанисткиња, пјесникиња и интерпретаторка пјесама без ријечи Феликса Менделсона на овом ЦД-у, даје нам неочекивану, оригиналну и интригантну поруку“ (Carlo Galante, композитор, Milano, 2020); „Марина Попадић је отјелотворење поезије и музике” (Из рецензије за књигу „Astor Piazzolla IL TANGO DI UN OBLIO“, Renzo Cresti, музиколог и музички критичар, Lucca, 2021).
- Који су Ваши даљи планови у погледу нових књига / ЦД-ова?
Тренутно радим на мојој новој књизи која ће бити дио мог новог ЦД–а, а пјесме у овој књизи пишем на музику композитора Брамса, Дебисија и Рахмањинова на италијанском језику. Немам обичај да говорим о мојим новим књигама и ЦД–овима, али открићу Вам тему мог пројекта. Тема је насиље у нашем друштву у свим његовим облицима и начинима. Вјерујем да треба да се бавимо овом темом све више и чешће, а да нагласимо на исправан начин. О начину на који је могуће полако, али сигурно, смањити насиље у нашем друштву треба говорити другом приликом и на другом мјесту. Увјерена сам да начин постоји.
- Како је на Вас утицао живот у Италији и Немачкој?
Херцеговина и Црна Гора (мој отац је из Црне Горе) су мој први завичај, а Италија је мој други завичај. Италија је земља која је од првог трена постала дио моје душе, тј. вјерујем да је моја душа препознала саму себе у тој земљи. Италијански језик је мени најближи језик данас. Најлакше се служим њиме. Њемачку изузетно цијеним. У тој земљи се поштује знање које посједује појединац. Тамо сам се формирала као професор клавира радећи шест година у државној средњој музичкој школи (Musikschule Sulzbach, Saarbrücken). Враћам се врло радо у Њемачку, а и много ученика у мојој школи музике и језика online “Estelle” је из Њемачке.
Када говоримо у утицају некога или нечега на нас, зависи много од нас самих, како ће тај неко или то нешто на нас да утиче. Ја лично умијем да извучем најбоље и најљепше из људи и земаља у којима сам била и у којима и данас живим. Изузетно је важан начин на који се ми поставимо када неко или нешто почне да утиче на нас. У овим ситуацијама ја имам позитивно искуство. Осјећам да ме је живот у Италији и Њемачкој обогатио на више начина. Осим италијанског и њемачког језика које одлично говорим, директан контакт са ове двије врло важне европске културе и традиције за мене је од великог значаја, за мене као умјетницу, а и генерално за моју личност и мој живот.
Да се вратим мом првом завичају и кажем да волим много српску православну цркву и ћирилицу, коју радо користим и данас упркос чињеници да не живим у Херцеговини више од двије деценије. То је моје прво писмо и изузетно сам везана за њега. Осјећам се добродошлом гдје год да одем, у било коју земљу, и признајем да је то моја велика радост. Моја школа музике и језика online “Estelle” је међународна школа и сви ученици су добродошли. Биће потребно још много времена, ми то нећемо дочекати, да све државе и нације прихвате чињеницу да смо сви само људска бића. Једина разлика је у томе да ли се једно људско биће избори у животу да постане човјек / жена са карактером, људским и моралним вриједностима у овом животу, у овом човјечанству. Надам се да ће доћи тренутак у будућности када ће ово бити једина разлика међу људима у цијелом свијету. Мислим на разлику између једног рођеног човека и човека који је постао човјек или жена са развијеном личношћу. У том трену, све ће одисати истинским миром, вјером, љубављу и напретком.
- Пре пола деценије основали сте школу за музику и језике online „Estelleˮ. Представите нам школу на чијем сте челу и какви су њени досадашњи успеси?
Основала сам школу за музику и језике online „Estelleˮ. Ја сам и pрофесор у мојој школи и предајем клавир, блокфлауту, флауту, солфеђо, музичку теорију, хармонију, музичке облике. Предајем и енглески, италијански и њемачки језик. Осим часова које држимо online, трудим се да организовањем концерата и мајсторских курсева упознам уживо све моје ученике. Организујем концерте ученика преко Skype-a i Zoom–a. До сада смо имали два концерта у Њемачкој, два концерта и мајсторска курса у Италији. Ове године у априлу имамо концерт у Њемачкој. Морам да се похвалим да су моји ученици, тј. ученици моје школе освојили прву и трећу награду из клавира 2023. године, на престижном њемачком државном такмичењу музичара “Jugend musiziert“. О мојој школи за музику и језике „Estelleˮ можете да сазнате више на сајту www.marinapopadic.info и на каналу YouTube Марина Попадић. До сада моју школу су похађали и похађају ученици из Њемачке, Француске, Белгије, Италије, Босне и Херцеговине.
- Млади сте, а успели сте да остварите толико да би некоме било потребно три живота. У чему се крије тајна ових Ваших великих и драгоцених, али и сваке хвале достојних успеха? Колико Вам је у свему овоме помогла вера?
Да би особа била успјешна треба прије свега да ради оно што воли. Појединац треба бити искрен са самим собом и препознати у себи која је то професија којом он треба да се бави у овом животу. Вјерујем да сви имамо неки одређени задатак у овом животу. Ако препознамо пут који треба да иксорачамо и да му останемо досљедни, све препреке које се појаве на том путу лако ће бити превазиђене. Ако осјећате љубав, а она је покретач свега у животу, према ономе чиме се бавите, вријеме престаје да постоји и сваки нови корак на том путу је само још једна нова радост за наше биће и наше душу. Лијепо је затражити благослов од Бога за оно што радимо. Лијепо је сазнање да све ово што сам остварила до сада, а Ви кажете да је за то потребно имати три живота, стане у двије ријчи: Марина Попадић. И морам да поновим и кажем, да све што сам створила и стварам у овом животу посвећујем мом прадједу др. Новици Краљевићу и његовом насилно прекинутом овоземаљском животу само зато што је био интелектуалац.
- Пореклом сте из Херцеговине која је неодвојива од личности Светог Василија Острошког. Реците нам нешто о Вашем односу према светитељу чије име се не спомиње, а да се претходно не каже: „Слава му и милостˮ? Свету Тајну крштења сте примили у Острогу. Како Ви доживљавате острошку светињу? Да ли бисте поделили са нашим читаоцима неко лично сведочење сусрета са светињом?
Крштена сам под Острогом. Личност Светог Василија Острошког је присутна у мојој молитви. Давно сам отишла из завичаја па чињеница да је Свети Василије Острошки рођен у Херцеговини, у мом завичају, значи ми много. Могу да кажем да је мој лични сусрет са светињом увијек обогаћење снаге мог духа. Тај сусрет остаје у тишини мог бића и траје. Вјерујем да сам једном изгубила икону Светог Василија Острошког на аутопуту, како не бих изгунбла мој живот. Икона је у току тог путовања испала из аута. Присуствовала сам доласку Светог Василија у Херцеговину 1996. године. Тада сам осјетила необичан трептај у мојим њедрима. Морам да будем искрена и да Вам кажем да сам из поштовања према Вама одговорила на ово питање, али у бити никада не говорим у мом односу према вјери. Вјерујем да молитва треба да звучи у свакој особи како у тишини око њега, тако и у тишину у њему самом. Треба да ослушкујемо тишину јер се многе поруке важне за наш живот налазе управо у тишини. Наше ментално и физичко здравље потребује тишину. То је мјесто гдје се сусрећемо са нашим бићем, то је мјесто гдје јасно видимо и наше врлине и мане. У тишини је могуће препознати све. Из ње се рађа свако наше ново буђење, из ње се рађа и музика и поезија као врста молтиве.
- Драга Марина, шта бисте поручили младим људима?
Учите из прошлости, гледајте у будућност за коју знате да сте одговорни само ви, јер је она резултат начина на који ви живите садашњост. Живите трен и дан, јер ко зна да се избори са треном и даном и у сваком трену и дану створи нешто важно, знаће да живи овај живот који нам је дарован. Живимо у свијету великих дигиталних достигнућа. Ја то лично видим као велики и позитиван напредак за човјечанство. Поручила бих свима, не само младим људима, да се баве својим емоцијама и људским у њима самима. То не би требало да се заборави никада, а нарочито не у данашњем свијету дигиталних достигнућа и друштвених мрежа.
Питали сте ме: “Како је на Вас утицао живот у Италији и Немачкој?”. Написаћу сада нешто слично што сам написала када сам Вам дала одговор на ово питање. Поручила бих младим људима да много размишљају и осјећају шта им говори њихово биће када треба да донесу одлуке у свом животу. Не треба да се зауставе на првој мисли, тојест одлуци која им дође на ум, треба да траже увијек више рјешења за све животне ситуације. Једном ријечју: треба да буду креативни у осмишљавању свог живота. Ми бирамо ко ћемо бити у свакој ситуацији у нашем животу. Ово је можда и један од најљепших момената овог живота. Знајте да све што се зове љепота и успјех има високу цијену, и ако тежите томе, будите спремни да радите, радите и радите на себи и на свему што ће вас довести једнога дана до циља који имате. Запамтите да само јефтине ствари нису скупе, добијају се без труда и врло брзо. Учините овај наш свијет још љепшим и таквог га оставите људима који долазе после вас на овај свијет.
