Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са Анђелом Кулић, студентом Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, вокалном солисткињом, појцем традиционалне и етно музике.
- Драга Анђела, на самом почетку нашег разговора реци нам када си препознала љубав према певању и колико је то утицало на твоје одрастање у оквирима вере и традиције?
Још као дјевојчица почињала сам да препознајем свој пут кроз музику. Љубав према пјевању најприје се јавила у додиру са етно музиком. Управо су ти рани сусрети са традиционалним напјевима у мени пробудили осјећај припадности, а како сам сазријевала, та љубав је добијала и нови облик. Паралелно са етно музиком, почела сам да пјевам и у црквеном хору. Иако у приватном животу у почетку нисам пуно пјевала, хор ми је представљао својеврстан духовни ослонац. У њему сам први пут осјетила колико пјевање може бити не само умјетност, него и молитва, смирење, начин да се човјек повезује са вјером и са људима око себе. Тај период ми је пуно значио, јер сам кроз црквену музику боље упознала и сопствену потребу за тишином, складом и духовношћу.
Иако тада још нисам озбиљно размишљала о томе да се професионално бавим пјевањем, све то је негдје унутра већ стварало темељ. Тек касније, када сам осјетила да у мени постоји истинска жеља да се тим путем заиста запутим, одлучила сам да музика постане дио мог свакодневног живота. Почела сам да изводим пјесме које носе снажан етно и духовни набој, и осјетила сам да тиме не само пјевам него и чувам нешто важно; традицију, идентитет, све оно што нас је формирало као људе.
Зато данас могу рећи да је љубав према пјевању била један од најљепших дарова мог дјетињства, и да је пресудно утицала на то како гледам на вјеру, на традицију и на себе. Она ми је помогла да схватим да се најљепше расте онда када се његује оно што је искрено, дубоко и наше.
- Какав је твој доживљај појања на богослужењу и шта би поручила онима који су препознали дар за појање?
Појање на богослужењу за мене је увијек посебан и дубоко личан доживљај. То није само пјевање у умјетничком смислу, него својеврстан разговор душе са Богом. Када стојим у храму, окружена тишином, молитвама и духовном снагом људи који се заједно сабирају, имам осјећај да свака изговорена ријеч и сваки отпјевани тон добијају много шири значај. Појање постаје чин предаје, смирења, али и радости јер управо кроз ту врсту музике човјек осјети да је дио нечега већег од себе.
То је тренутак када се срце и глас сједињују у једну молитву, када извођење више није „наступ“, него дар који дајеш. Духовност тог тренутка увијек утиче на мене, и мислим да баш зато црквено појање има снагу да исцијели, утјеши и врати човјека његовој унутрашњој равнини мира.
Онима који су препознали у себи дар за појање поручила бих прије свега да се не плаше да га његују. Дар је дат с разлогом, не да остане скривен, него да се кроз труд и посвећеност развија и постане нешто што може да дотакне и друге. Важно је да се ради на себи, да се слушају и стари и нови учитељи, да се ослушкује сопствени глас и да се разумије његова улога.
Али још важније да се пјева чистог срца. Посебно у храму. Јер када човјек појање доживи као молитву, а не као личну афирмацију, тада глас добија силу која није од овога свијета.
Сваком ко има тај дар, поручујем: његујте га, захваљујте на њему и користите га да ширите љепоту, мир и духовност. То је најљепши пут на који музика може да вас поведе.
- За време основношколског и средњошколског образовања похађала си часове веронауке. Како ти сагледаваш значај веронауке?
Иако сам тада била дијете, врло јасно сам осјећала да ти часови нису ту само да бисмо научили чињенице, него да би нас полако обликовали као личности.
Вјеронаука ме је учила да посматрам свијет шире, да разумјем своје коријене, историју, вриједности и вјеру која је вијековима чувала наш народ. То није било сувопарно предавање, него путовање кроз приче, сусрете и теме које су ме подстицале да размишљам о доброти, о одговорности, о томе шта је исправно.
Посебно данас, кад се свијет врло брзо мијења, схватам колико је било важно да у том осјетљивом периоду одрастања имам предмет који ме је учио да његујем унутрашњи мир, поштовање, духовност и емпатију. Вјеронаука ми је помогла да увидим да вјера није нешто што се живи само недјелом у храму, него кроз свакодневне поступке, однос према људима и себе.
Зато њен значај видим као темељан. Она није само образовна, него васпитна, културна и духовна. Помаже дјеци да израсту у људе који знају ко су, одакле долазе и шта носе у себи. А када човјек има те темеље, лакше се суочава са животом, са искушењима, али и са љепотом коју живот нуди.
- Учествовала си на многобројним хуманитарним сабрањима. Да ли би поделила са нама утиске са ових сабрања која се уприличавају ради делатне љубави према ближњима?
Та сабрања нису само догађаји, него сусрети са људима, са њиховим судбинама, њиховим потребама и њиховом надом да ће неко препознати њихову муку. А бити дио нечега што у себи носи толико љубави, пожртвованости и заједништва, заиста је посебан благослов.
Свако хуманитарно окупљање на којем сам имала прилику да учествујем или на било који начин подржим, оставило је у мени осјећај да музика у тим тренуцима постаје нешто више од умјетности. Она постаје начин да се подигне нечији дух, да се људи окупе око доброте и да се створи атмосфера у којој се јасно осјећа да смо сви позвани да једни другима будемо ослонац. Када видите да се људи, без обзира на године или могућности, окупљају са истом жељом да помогну, тада схватите да је љубав према ближњима најљепше лице нашег народа.
На тим сабрањима највише ме дотиче чињеница да је свака рука која се пружи, сваки осмијех, свака молитва и свака пјесма дио једне велике заједничке доброте. И баш тај осјећај да сам бар мало могла да допринесем за мене је највећа награда.
Зато бих рекла да су хуманитарна сабрања мјеста гдје се најчистије види шта значи љубав у дјелу. Она нас подсјећају да наш труд, било да је то пјесма, помоћ или само присуство, може бити свјетлост некоме ко се тренутно налази у тами. И управо због те свјетлости, увијек ћу са радошћу и благодарношћу учествовати у таквим догађајима.
- Свети апостол Јаков нас подсећа да је вера без дела мртва. Према твом мишљењу, да ли су данас млади људи на висини задатка када је реч о љубави према ближњима?
Свети апостол Јаков нас подсјећа да је права вјера жива само онда када се потврђује дјелима. Када је ријеч о љубави према ближњима, мислим да млади данас имају потенцијала и доброте, али да је та доброта понекад скривена иза брзог и ужурбаног начина живота.
С једне стране, много је ометања, па млади често буду заокупљени собом и својим обавезама. Ипак, кад год се појави неко у невољи, показује се да млади имају осјећаја, спремности и воље да помогну, било кроз хуманитарне акције, волонтирање или једноставне гестове пажње. Зато бих рекла да нисмо савршени, али да смо на добром путу. Важно је само да не заборавимо да се љубав према Богу најјасније показује кроз љубав према човјеку поред нас.
- Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, своје школовање си наставила на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. Како доживљаваш овај благослов и шта је утицало на тебе да кренеш овим путем?
Благослов митрополита да наставим школовање на Православном богословском факултету у Београду доживљавам као велико повјерење и подстрек. За мене то није био само формални чин, него снажан духовни ослонац који ми је потврдио да је пут којим желим да кренем добар и благословен. Тај благослов донио је и одговорност да се трудиим, напредујем и оправдам повјерење које ми је указано.
На одлуку да кренем овим путем највише је утицао мој унутрашњи осјећај позива жеља да дубље упознам вјеру, да разумијем њену љепоту и да та знања једнога дана пренесем другима. Велики утицај имала је и моја породица, духовници којима сам се кретала, као и љепота црквеног живота уопште. Све то ме је постепено водило ка богословљу као путу службе, узрастања и служења Богу и људима.
- Какви су твоји први утисци са факултета и шта би посебно истакла?
Први утисци о факултету су ми одлични, мада бих рекла да још увијек улазим у ритам и привикавам се на нову средину. Свиђа ми се што су професори приступачни и спремни да појасне оно што нам је ново или тешко, што ми доста значи на самом почетку. Настава је добро организована, а професори се труде да нам приближе градиво и да нам дају смјернице како да се лакше снађемо у ономе што учимо. Ако бих нешто посебно истакла, онда би то био сам садржај студија који је и дубок и захтјеван, али истовремено врло занимљивв, па сваког дана откривам нешто што ме подстакне на размишљање. Такође ми значи што, поред теорије, имамо прилику да осјетимо и практичну страну духовног живота, што даје неку равнотежу свему.
Укратко, још увијек се привикавам, али бих рекла да је факултет добро мјесто за некога ко жели озбиљније да се упозна са вјером и богословљем.
- Шта би поручила младим људима који имају жељу да крену путем богословља?
Младим људима који размишљају о путу богословља поручила бих прије свега да добро ослушну себе и свој унутрашњи позив. Богословље није само теорија, него пут који тражи отворено срце, стрпљење и спремност да човјек ради на себи. Ако неко у себи носи жељу да дубље упозна вјеру, да разумије њен смисао и да једнога дана то знање подијели с другима, онда је већ на добром почетку.
Поручила бих им да буду храбри, да не одустају због тренутних тешкоћа и да се увијек сјете зашто су започели тај пут. То је је пространи свијет који човјека тихо гради, а ако се иде искрено и са добром намјером, тај пут се увијек исплати.
- Какви су твоји утисци о порталу „Кинонија“ и шта ти се у раду портала посебно свиђа?
Моји утисци о порталу „Кинонија“ су веома позитивни. Посебно ми се свиђа што портал нуди садржаје који повезују вјеру, културу и друштвене теме на начин који је приступачан и интересантан за младе људе. Читајући текстове и пратећи активности портала, осјећа се да се ради о мјесту које настоји да информише, образује и инспирише истовремено.
Највише ми се свиђа што рад портала подстиче дијалог и размишљање, а не само преношење информација. Посебно је лијепо видјети како се кроз садржаје промовише искрена духовност, активан живот у заједници и брига за ближње. То је управо оно што, по мом мишљењу, младима може бити веома корисно и охрабрујуће.
- Шта би поручила нашим читаоцима?
Читаоцима бих поручила да буду отворени за знање, духовност и добре примјере око себе. Свако од нас има прилику да учини нешто мало, али значајно за друге, да пружи пажњу, подршку или осмјех.
Такође, читаоце бих охрабрила да прате садржаје који их подстичу на размишљање и на добру дијелатност, јер чак и мали кораци у животу могу направити велике промјене. На крају, важно је да се труде да живе вјеру и доброту не само у ријечима, него и у дјелима, баш као што нас учи апостол Јаков.
