Редакција мисионарског портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, је у оквиру пројекта „Кинонија интервјуи“ приредила разговор са филмском редитељком доцентом др Бранком Бешевић Гајић, сталном сарадницом нашег портала.
- На почетку нашег разговора, лепа је прилика да поделите са нама када сте први пут у животу препознали љубав према уметности и стваралаштву?
Љубав према уметности је у мени зачета веома рано. Још као дете, осећала сам да реалност није довољна у свом опипљивом облику, да нешто недостаје, нешто дубље, невидљиво, а суштинско. Тај недостатак сам испуњавала маштом, сликама, речима и звуцима. Док су се друга деца играла, ја сам слушала тишину, посматрала лица људи, читала, писала дневник, хватала тренутке који су у себи носили неку унутрашњу драму. Уметност је за мене увек била одговор на свет, покушај да га разумем, али и да га преобразим. Касније сам схватила да уметност није бег од стварности, већ начин да јој се приступи дубље, суштинскије. Временом сам почела да је обликујем, кроз филм, кроз реч, кроз слику. То није била одлука коју сам донела разумом, то је био призив који сам осетила срцем. Стваралаштво је постало мој пут, моја истина и моја одговорност.
- У светлу свештене истине да је Господ једини истински Уметник, реците нам у каквом су односу црквени етос и уметност?
Поштујући црквени етос као уметник, разумем да постоји једна виша хармонија којој стремимо, и у животу, и у стварању. Не мислим да је моја улога да тумачим Свето Писмо или догме, већ да кроз уметнички израз сведочим о лепоти, болу и истини. Бог је, у очима уметника, Онај који је створио највеће уметничко дело, сам живот. И у тој спознаји, сваки чин стварања постаје одговор, дијалог, настојање да се макар делимично додирне вечно. У мом раду, вера и уметност нису раздвојене сфере. Када стварам филм, ја не желим да манипулишем емоцијама, већ да сведочим. Уметност која је искрена и дубока природно кореспондира с духовним. Не мора бити отворено религиозна, али мора бити истинита. Без тог унутрашњег етоса, сваки израз остаје на нивоу форме.
- Како је текао Ваш пут усавршавања у филмском стваралаштву?
Мој пут био је сложен и слојевит. Академско знање стекла сам на Факултету драмских уметности у Београду, где сам завршила студије и где сам била награђена за најбољи дипломски мастер рад у својој генерацији. Затим сам наставила даље академско усавршавање на послепдипломским студијама, такође, на Универзитету уметности у Београду, где сам докторирала на тему интерактивног играног филма, са фокусом на филмску режију у новом медију. Докторске студије омогућиле су ми да истражим односе уметности и технологије на највишем академском нивоу, посебно кроз феномен филмске режије, дигиталне уметности и вештачке интелигенције у филмском језику. Док, оно највредније је дошло кроз живот. Камера је постала мој алат, али и мој сведок. Упознавала сам свет и себе кроз приче људи који су ми прилазили, кроз патњу, љубав, страх. Сви ти сусрети били су моји прави учитељи. За мене, стварање филма није само технички процес, то је пре свега дубоко духовни чин. То је улазак у унутрашњи свет, у простор тишине и искрености, где уметник мора да се оголи, да се суочи са собом и са истинама које носи, било да су болне, нежне или недовршене. Камера је само око које бележи, али душа филма настаје у оном невидљивом у свакој мисли, свакој емоцији, свакој дилеми коју проживим док стварам.
Филм за мене није средство да се нешто прикаже, већ да се нешто дубоко осети и подели. Он је мост између унутрашњег света уметника и колективног искуства публике. Зато је процес стварања увек лично, понекад и болно путовање — јер не стварам из спољашњег порива, већ из унутрашње нужности. Када снимам, не тражим одговоре у спољашњем свету, већ у себи. Техника је важна, али ако изостаје духовна суштина, ако у филму нема трага душе, онда ни савршена слика не може да покрене човека. Филм ми омогућава да проговорим онда када речи више нису довољне. Он постаје моја молитва, моја исповест, моја борба и моје сведочанство.
- Колико Вам у погледу инспирације и надахнућа помаже истина да сте свој живот утемељили на литургијском начину постојања?
За мене литургијски начин постојања није само духовна пракса, већ и уметнички оријентир. То је унутрашње устројство које ми даје смисао и смер. Литургија је ритам постојања у коме се препознаје суштина стварања, јер се у њој све дарује. Тако и уметност, ако жели да буде истинска, мора да буде принос.
У моментима стваралачке сумње или замора, тај начин живота ме враћа почетку. Подсећа ме да није важно да ли ћу добити награду, већ да ли сам остала верна истини коју сам осетила. Литургијски начин мишљења ми омогућава да свако дело посматрам као чин служења, а не само израз ега или амбиције.
- Режирали сте неколико филмова у којима се говори о светитељима и свештеним обитељима. Бранка, да ли је могуће пренети духовну величину и свештеност на филмско платно или је све на нивоу покушаја?
Филм никада не може обухватити пуноћу духовне стварности, али може додирнути траг светлости. Моја тежња није да објасним светост, већ да отворим простор у коме ће гледалац осетити нешто дубље, нешто што га надилази. То се често догађа кроз тишину, кроз поглед, кроз неки сасвим обичан, а дубоко узнемиравајући тренутак.
Приказати животе светих на филму носи велику одговорност. Потребно је много поштовања, одмеравања, и ћутања онда када би лако могло бити више речи. Мера је у срцу. Ако гледалац, после пројекције, пожели да се ућути, да се замисли, да се промени, онда је филм достигао оно највише што може.
- Како настаје један духовни филм?
Духовни филм настаје из дубоке унутрашње немирне тишине – тихог, али упорног трагања душе за смислом и обликoм који речи не могу да изразе.
То је онај тренутак када у себи осетите да нешто мора бити речено, али не кроз језик као посредника, већ кроз слику, кроз тишину, кроз ритам, звук, па чак и кроз паузу. Та унутрашња потреба за изразом је оно што покреће истинску уметност. Таква врста филма захтева више од заната – она захтева унутрашњу сабраност, самодисциплину, понекад чак и молитву, као припрему за чин стварања.
За мене, духовни филм није жанр, није стил, већ дубока истина приступа, од самог тренутка замисли, преко сваког кадра, до последњег даха монтаже. Он не објашњава. Он сведочи. Он не убеђује. Он присуствује. Као што је Андреј Тарковски говорио, филм мора да буде као дах неприметан, али суштински нужан за живот. Његов утицај на мене је пресудан. Код Тарковског, све је поезија у покрету, свака слика је духовно огледало, он нас је научио да је суштина у трајању, у ћутању, у прислушкивању душе.
Зато и верујем да тим који ради на духовном филму мора делити исти унутрашњи тон, мора бити усклађен као инструмент. Сви морају знати да су део нечега што превазилази технички посао, да учествују у стварању нечега што може дубоко дотаћи другог човека. Тајна је у атмосфери која се осећа на сету, у односу према простору, материјалу, у поштовању према теми, и пре свега у поштовању према гледаоцу. Духовни филм је чин сведочења о ономе што се не може изрећи другачије. Он се не прави, он се живи.
- Једно од Ваших запажених филмских остварења је играни филм „Одлука“ у којем се говори о горућем проблему насиља према женама. Шта саветујете женама које су нападнуте
Филм „Одлука“ мој је лични глас у име свих оних које друштво упорно не жели да чује. То није само филмска прича, то је крик у име свих жена које свакодневно живе у сенци страха, у наизглед обичним домовима, иза затворених врата, често невидљиве, често саме.
Кроз овај филм, желим да пошаљем јасну поруку: не пристајте на ћутање. Ћутање одржава циклус насиља. Ниједна жена није крива за оно што јој се догађа. Систем често затаји и не пружи подршку, али увек постоји неко ко ће чути, разумети и пружити руку. Потребно је направити први корак, макар био мали.
Са глумцима сам делила простор стварања у коме смо заједно градили ликове, проживљавали бол, тишину и отпор. Кроз прецизну глумачку дисциплину и унутрашњу радњу, њихова извођења су носила емоционалну тежину лика и онда када није било текста, кроз тишину, минимализам покрета и драмску паузу, чинили су да јунакиња проговори својом ћутњом.
Жена има достојанство. Љубав није бол. Љубав није контрола. Љубав није страх. Љубав је слобода. Слобода је љубав. Свако заслужује живот у коме може да буде свој.
Женама које се налазе у токсичном односу поручујем: Напустите насилника. Одмах. Љубав никада не удара. Довољан је један шамар да то буде крај. То није љубав, то је контролa, посесивност и манипулација. То је лице насиља, често скривено иза осмеха и празних обећања.
Апелујем и на друштво, када препознате насиље, не окрећите главу. Пријавите. Ваш глас може спасити нечији живот. Ћутање чини нас саучесницима.
Свакој жени, па и оној која се сада осећа сама, поручујем: вредна си љубави која не боли. Љубав није страх, љубав је слобода. Заслужујеш живот у коме си поштована, слушана и вољена онаква каква јеси.
- Од оснивања портала „Кинонија“ Ви сте стални сарадник и аутор запажених текстова. Како доживљавате овај благослов и ову част која Вам је указана?
Сарадњу са „Кинонијом“ доживљавам као простор тихе, али дубоке размене. То је ретко место где се реч не троши, већ сажима. Моји текстови објављени на том порталу нису настали из потребе за јавношћу, већ из унутрашње потребе да сведочим.
Осећам велико поштовање према уредништву и читалачкој публици, јер знам да сваки текст који објавим тамо неће бити схваћен као пука интерпретација, већ као покушај да се нешто важно подели. За мене је то благослов и обавеза.
- Какви су Ваши утисци о деловању портала „Кинонија“? Опишите сликовито значај поменутог портала.
„Кинонија“ је као тиха капела у буци дигиталног света. Док је већина медија усмерена на тренутну пажњу, на сензационализам, овај портал нуди простор за размишљање, за сусрет, за молитвену реч. У времену брзине, они нуде успорење. Њихов рад је драгоцен управо зато што се не намећу. У тој ненаметљивости постоји снага. Тамо где се нека реч прочита више пута, где тишина има вредност ту почиње суштинска промена.
- Шта бисте поручили посетиоцима портала „Кинонија“?
Немојте се плашити дубине. Не одустајте од трагања за смислом, чак и онда када све делује површно. Ваше трагање има вредност. Ако бар један човек после читања текста нађе мир, покрене молитву, замисли се над својим путем, онда сте учинили много.
Светлост се не шири викањем, већ присуством. Хвала вам што постојите и што сте сведоци да је у времену дигиталног вишка могуће живети са мером, са вером и са љубављу.
