Разговор са господином Миљаном Мијушковићем, аутором збирке поезије под насловом „Висине Тиен Шана“ и саветником председника Општине Никшић за туризам, културу и верска питања.
- Помаже Бог!
Бог Вам помогао! Хвала Вам на позиву и превасходно желим да Вам честитам на покретању портала. Надам се да ћете дуго трајати, и бити на духовну корист и радост својим читаоцима!
- Недавно нас је обрадовала Ваша прва књига поезије, лепа је прилика да нашим читаоцима представите Ваш првенац. Како је настала ова књига и како Ви доживљавате дар и могућност да осећај срца преточите у речи на папиру?
Ради се о једном рукопису који настајао углавном током студентских дана. Већина пјесама су љубавне. И говоре о односу двије личности, и како се тај однос рефлектује на душу. Књига је настала из унутрашње потребе да неке догађаје и промјене у срцу објасним превасходно самом себи, а потом и другима. У том периоду сам студирао философију. И осим емоција, такође су ме занимали процеси свијести и сазнања који се дешавају у разуму. У свему томе много су ми помогли свети оци и молитва, наравно.
А дар, као и сваки други – дар је од Бога. Не могу да напишем пјесму по поруџбини. Могу да пишем само када имам надахнуће. Када се проживи рецимо једно животно искуство, којем касније накнадно подлегнете. И онда се у том полусвјесном стању надахнућа отварају прозори душе. Увијек сам био срећан када сам кроз те прозоре успио да завирим.
Дакле, сматрам да без Божијег дара и надахнућа нема праве поезије, као ни без односа са другом особом који се дешава у љубави.
- Прва промоција је изазвала велику пажњу и књига је међу читалачком публиком лепо прихваћена. Какви су Ваши утисци?
Утисци су више него добри. Чак изнад очекиваног. Добио сам одличне критике, превасходно од Желидрага Никчевића, а потом од најпраћенијих новина и медија у Црној Гори. Превасходно дугујем захвалност издавачима Штампар Макарије и Ободско слово који су стали иза књиге и захваљујући којима је и дошло до саме промоције. Сала је била препуна, али ипак што је најважније било је врло емотивно вече, и стихови су учинили оно што им је сврха, тојест, пронашли су свој пут до срца слушалаца!
Промоције су одржане у Подгорици, Врбасу, Новом Саду, као и на међународном Сајму књига у Београду.
- Стасали сте у окриљу никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког. Реците нам нешто више о почецима Вашег духовног живота.
Потичем из побожне породице. Мој дјед је имао сабрана дјела Житија светих оца Јустина, молитвеник и Библију. Преминуо је крајем осамдесетих година прошлог вијека. Сјећам га се како је свако вече читао Житија покрај једног шпорета гдје се гријао током зимских ноћи.
Потом је то духовно искуство отац преносио на нас. Превасходно кроз обичаје: Славу, Божић, Васкрс… У основној школи молио сам се сваког дана, обично пред одлазак у школу. Сјећам се да сам потом као тинејџер добио неописиву потребу да постим. Тада то није било уобичајено. И многи чак из породице сматрали су ме „чудним“. Међутим, унутрашња љубав и жеља су биле јаке. Кроз неколико година постили смо сви, отац, мајка, сестра, тако се десило једно право чудо.
У том периоду, отприлике, постао сам члан прве генерације „Братства омладине светог Василија острошког“ у Никшићу. Отац Бобан Јокић је личност која нас, како тада, тако и данас, окупља, даје смјернице, љубав. Са братством сам обишао наше светиње по Србији, Космету, Херцеговини, Хиландар на Светој Гори, а касније ме је Господ удостојио и да постанем хаџија обиласком Његовог гроба у Јерусалиму, и других светих мјеста у Израелу и Палестини.
Данас не могу да замислим свој живот без одласка на Литургију, без поста и молитве.
- Везани сте за острошку светињу. Знамо да је тешко речима описати сусрет са светињом, али реците нам неки детаљ који ће на свој начин описати духовни значај Острога за Вас?
Мој дјед је радио у Острогу, а потом и отац. Ја сам као студент доста времена проводио у манастиру на послушању. Тако да смо породично везани за тај манастир и светог Василија. Острог је удаљен само пола сата од Никшића. Да би се дошло до манастира мора се проћи кроз мјесто које се зове „Повија“, одакле су поријеклом Мијушковићи.
Недавно сам имао прилику да видим како чак и људи који нису превише побожни или црквени, након поклоњења светом Василију почињу незаустављиво да плачу. И плачу дуго, дуго. Они су, дакле, самим цјеливањем светиње добили благодат и прочишћење. Добили су лијек.
Сличан је и мој осјећај када год приступам светом Василију. Увијек је потресно и величанствено истовремено. Док клечим пред кивотом осјећам као да сам услед неке невоље дошао у кућу код старог пријатеља да тражим помоћ. А он ме је загрлио и говори ми да ће бити све у реду.
Нигдје се човјек не осјећа тако као на том мјесту. Мислим да би они који живе ближе светом Василију, требали макар једном мјесечно да посјећују Острог. А остали, рецимо, једном годишње – свако према својим могућностима, наравно. Посебно препоручујем период године када нису велике гужве, од октобра до априла.
Дарови које даје свети Василије бесплатни су, а тешко се могу друго гдје добити.
- Живот у Цркви је профилисао Вашу личност. Имате дивну породицу, истинску Цркву у малом. Будући да се породица данас суочава са великим искушењима и изазовима, који је Ваш савет младим људима који су стасали да закораче на пут брака и породичног живота?
Хвала Вам на лијепим ријечима, јако сте љубазни. Живот у Цркви, заиста, јесте утицао и још увијек утиче на мене. Своју супругу сам срео на факултету, а сретали смо се и у цркви. Вјера је оно што нас, између осталог, веже, и што нам је много пута помогло у животу. Наше кћерке Габријела и Василиса, још од малих ногу пјевају у црквеном хору и одлазак на Литургију сматрају као нормалан, саставни дио живота.
Након петнаестак година заједничког живота, као и у сваком браку, буду периоди искушења, болести, несугласица, али и они лијепи и добри периоди. Важно је да људи комуницирају међусобно и да проводе вријеме заједно. И важно је да спознају себе прије брака. Да знају шта очекују од себе, а шта од свог брачног друга. На жалост многи људи данас не познају себе уопште. И мислим да је јако важно у брак ући на вријеме. Не ни прерано, али не ни прекасно. Имао сам срећу да се оженим са двадесет седам година. Након завршених студија. И то ми је најбоља одлука коју сам донио у животу.
Многи људи покушавају да се ожене са навршених четрдесетак година, али тада је у главном касно. Други се узму прерано и зато се брзо и разводе. Мада нема универзалних правила. Треба слушати своје срце. И бити спреман за трпљење, велико трпљење. Брачни вијенци младенаца поистовјећују се са вијенцима мученика који су страдали за Христа. У браку нема мјеста за егоизам.
У сваком случају сматрам да ако муж и жена посте, ако се заједно моле Богу, заједно иду на свету Литургију, причешћују се, читају Свето Писмо – да нема проблема или искушења које не могу превазићи.
- Дуги низ година бавите се културом, а Никшић у којем радите и живите, постао је културни центар у Црној Гори. Реците нам нешто више о томе.
Последњих година обављам функцију савјетника предсједника општине Никшић за културу, туризам и вјерска питања. Никшић је град који је по ослобођењу од Османског царства био први по много чему у Црној Гори.
Прве дневне новине основане су у Никшићу у то вријеме. А касније и прва локална телевизија, радио и прве локалне новине. Позориште у Никшићу основано је исте године када и Краљевско на Цетињу у вријеме краља Николе првог. Ове године смо прославили јубилеј 140 година постојања Никшићког позоришта са представом „Кумови“ Душана Ковачевића, а у режији Божидара Ђуровића. У новембру смо обиљежили и 20 година постојања Међународног фестивала Глумца! Најстарије Културно умјетничко друштво „Захумље“ и данас је активно и нуди богате садржаје од фолклора, преко књижевних вечери, глумачке секције и хора, како за млађе, тако и за старије чланове.
Краљ Никола је направио три дворца у Црној Гори, од којих се један налази у Никшићу гдје је смјештен завичајни Музеј који је тренутно у фази реконструкције. Ускоро очекујемо да Матица српска – друштво чланова у Црној Гори, отвори своје просторије баш у Никшићу.
Уз градску библиотеку и неколике галерије које посједујемо, али и велики број фестивала, могу рећи да је културни живот у Никшићу, јако разуђен, разноврстан и дубок како по вертикали, тако и по хоризонтали. Годишње реализујемо близу 400 догађаја из културе, и сви су они посјећени и имају своју публику!
На крају, могу са поносом рећи да је за мандата Марка Ковачевића као предсједника Општине Никшић свети Василије Острошки и званично изгласан на сједници Скупштине Општине за славу града Никшића! Тако да дванаестог маја имамо величанствену литију којом прослављамо нашег заштитника. Литија представља највећи вјерски, културолошки и туристички догађај у нашем граду!
- Од првога дана пратите рад новооснованог портала „Кинонија“. Какви су Ваши утисци о првом мисионарском порталу који делује као саставни део Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке?
Мислим да је један овакав портал у данашњем времену неопходан. Млади људи данас све рјеђе читају билтене као што је рецимо „Звонце“, или часописе попут „Православља“ или „Светигоре“. Зато је неопходно Божју ријеч приближити им преко њима доступних медија. Имам част да лично познајем катихету Бранислава Илића који је оснивач и уредник овог портала. Знам да све што ради – ради са љубављу и посвећеношћу тако да не сумњам у успјех овог пројекта. Радујем се новим прилозима, а надам се да ће се на порталу у континуитету наћи мјеста и за прилоге из Епархије Будимљанско Никшићке.
- Која би била Ваша порука за крај нашег разговора?
Немам других жеља или порука осим да нас Господ и свети Василије сачувају. Да нас сачувају и спасу како сваког од нас лично, тако и народ наш српски, у Србији (Космету), Црној Гори, Републици Српској и у расијању. Амин.
- Благодаримо Вам на разговору и желимо Вам свако добро.
Хвала Вама!
