Из поука Светог Теофана Затворника
Неретко падамо у обману мислећи да смо сами, сопственим снагама, способни да водимо хришћански живот. Такве помисли нас обично посећују у тренуцима затишја – када нас ништа не смућује и када нема искушења. Тада маштамо како смо спремни на највеће подвиге и најчистији живот.
Лако је расуђивати о смирењу и трпљењу увреда док све иде по нашој вољи. Тада нам се чак чини чудним што се други људи вређају или љуте. Али када се ми нађемо у тој кожи, када нас забоде само једна реч или прек поглед – одједном планемо и губимо контролу. У тим тренуцима, када грешне мисли и жеље подигну прашину у нашој души, свако заборави на своју „силу“ и нехотице завапи са Пророком: „Пропадам у дубоком блату, где нема дна; тонем у дубине, и таласи ме затрпавају“ (Пс. 69, 2).
„Дух је срчан, али је тело слабо“ (Мт. 26, 41). Човек својим умом види шта је добро, али ипак често чини зло: „Када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно“ (Римљ. 7, 21). Ово је реалност наше пале природе – ми смо суштински поробљени сопственим слабостима. Зар је мало било покушаја у историји да човек „сам од себе“ отпочне нови живот? Сви такви покушаји засновани на самовољи завршавали су се неуспехом. Човек издржи неко време, а онда га таласи живота и страсти поново одвуку на дно. Једино вечна сила Божија може одржати наше унутрашње настројење стабилним усред свих бура које наилазе.