Из поука Светог Василија Великог
Све јеванђелске речи су узвишеније од осталих учења која нам је предао Дух. У њима, наиме, Он с нама беседи посредством слугу, тј. пророка. Међутим, у Јеванђељима с нама беседи Владика лично. Међу јеванђелским проповедницима најгромогласнији је био Јован, син грома (Мк.3,17). Он је беседио о ономе што је изнад сваког слуха и што је узвишеније од сваког разума. Управо смо чули да је прочитан почетак његове јеванђелске књиге: У почетку беше Слово, и Слово беше у Бога, и Слово беше Бог (Јн. 1,1). Знам да су се многи од оних који су изван речи истине и који се размећу световном мудрошћу дивили овим речима. Они су се чак дрзнули да их укључе у своје списе. Ђаво је лопов: он својим гласницима обзнањује наше учење. Кад се чак и телесна мудрост дивила сили наведених речи, шта тек треба да учинимо ми, тј. ученици Духа? Хоћемо ли их немарно саслушати и закључити једноставно да поседују неку незнатну силу? Међутим, може ли болест неосетљивости обузети [човека до мере] која ће му онемогућити да се задиви [наведеној] лепоти мисли и непојмљивој дубини учења, те да не пожели да их уистину схвати? Није тешко дивити се лепом. Међутим, тешко је достићи истинско поимање онога чему се дивимо. Нема онога ко не велича чулно сунце, гледајући његову величину, лепоту, сразмеру његових луча и светлост коју шаље. Међутим, онај ко се одважи да с великим напором баци поглед на његов круг, не само да неће видети оно што жели, него ће изгубити и поузданост вида. Ја сматрам да ће се нечему сличном изложити и разум који покуша да исцрпно истражи речи: У почетку беше Слово. Ко ће створити појам о почетку који ће га бити достојан? Каква ће снага речи моћи долично да изрази оно што је замишљено у уму? Припремајући се да нам преда богословље о Сину Божијем, он својој речи [тј. Јеванђељу] као почетак даје управо начело свега. Дух Свети је знао за оне који ће оспоравати славу Јединородног. Он је унапред знао за оне што ће нам у будућности нудити надмудривања [тј. софизме], која су сами изумели на пропаст својих слушалаца: „Уколико је [Син] рођен, значи да није постојао. Пре него што је рођен, Он није постојао. Он је постојање [νποστασιν] добио из небића“. Сличне [ствари] износе језици који су се у препиркама изоштрили више од двосеклог мача.
Не допуштајући да се каже нешто слично, Дух Свети предупређује Јеванђељем и каже: У почетку беше Слово. Уколико сачуваш речено, нећеш претрпети никакво зло од људи који га смишљају. Уколико ти неко каже: „Уколико је [Син] рођен, значи да није постојао“, ти одговори: У почетку беше. Међутим, потом ће рећи: „Како беше пре него што је рођен“. Ти, пак, не одступај од [речи] „беше“ и не напуштај [израз] „у почетку“. Не може се замислити врхунац почетка и не може се наћи ништа што би било изван почетка. Нека те нико не обмане вишезначношћу речи. Постоји много почетака за многе ствари у овом животу. Међутим, један је Почетак свему, који је изнад свега. У Причама се каже: Почетак доброг пута… (Прич.16,7). Почетак пута је прво кретање, од кога почињемо ходање и коме можемо да нађемо оно што му следи. Почетак мудрости је страх Господњи (Пс.110,10). И код овог почетка постоји нешто друго што му је претходило. Почетак схватања наука јесте изучавање основа. Страх Господњи је, дакле, основа мудрости. Постоји, међутим, нешто што је старије од тог почетка, тј. стање душе која још увек није умудрена и која још није прихватила страх Божији. Начелницима се називају и грађанске власти највишег достојанства. Ти почеци се, међутим, односе на поједине ствари и сваки од њих је начело само у односу на нешто друго. Почетак линије јесте тачка, почетак површине линија, а почетак тела површина, док су слова почеци сложених речи.