Из поука Светог Игнатија Брјанчанинова
Уста и језик који се често вежбају у молитви и читању речи Божије задобијају освећење и постају неспособни за празнословље, за смех, за изговарање лакрдијашких, срамних и покварених речи. Хоћеш ли да напредујеш у молитви ума и срца? Научи се да слушаш молитву устима и гласом: пажљива молитва устима сама по себи прелази у молитву ума и срца. Хоћеш ли да се научиш да брзо и снажно одгониш помисли које је засејао заједнички непријатељ човечанства? Одгони их, када си сам у келији, гласном пажљивом молитвом и изговарај њене речи полако и умилно. Пажљива молитва устима и гласом се разлеже кроз ваздух – тада страх обузима кнезове који владају у ваздуху, њихови мишићи слабе, а њихове мреже труле и распадају се!
Пажљива молитва устима и гласом се разлеже кроз ваздух – тада се свети анђели приближавају онима који се моле и поју, уврштавају их у своје хорове и учествују у њиховим духовним песмама. То су били удостојени да виде поједини Божији угодници, међу њима и наш савременик, блажени старац Серафим Саровски. Многи велики оци су се целог свог живота вежбали у молитви устима и гласом и при томе обиловали даровима Духа. Узрок таквог њиховог напретка било је то што су са њиховим гласом и устима били сједињени и ум, и срце, и сва душа, и целокупно тело; молитву је изговарала цела њихова душа, сва њихова снага, читаво њихово биће, васцели човек. Преподобни Симеон Дивногорац је током ноћи читао цео Псалтир.
Свети Исак Сиријски спомиње неког блаженог старца који се занимао молитвеним читањем псалама и каже да му је било допуштено да осећа читање једино у току саме „Славе“, после чега је божанска утеха тако снажно овладавала њиме да је данима остајао у светом заносу не осећајући време, чак ни самог себе. Преподобног Сергија Радоњешког је током читања акатиста Пресветој Богородици посећивала Мајка Божија заједно са апостолима Петром и Јованом. Причају да су из уста преподобног Илариона Суздаљског, док је читао акатист у цркви, излетале готово огњене речи и са необјашњивом силом деловале на присутне. Светитељева молитва устима била је одуховљена пажњом и Божијом благодаћу, која је човекове грехом растављене снаге сједињавала у једно. Зато је молитва одисала таквом натприродном силом и остављала тако чудесан утисак на слушаоце. Свети мужеви су песмом славили Бога у исповедању срца; певали су и исповедали се Богу непоколебиво, то јест без расејаности; псалмопевали су Богу разумно.
Морамо да нагласимо да у молитвама преподобних монаха првих времена и свих који су желели да напредују у молитви, певања у дословном смислу уопште нема или га има веома мало. Под псалмопевањем које се помиње у њиховим житијима и делима треба разумети сасвим лагано, отегнуто читање псалама и других молитава. Отегнуто читање неопходно је ради очувања строгог пажења и избегавања расејаности. Такво читање је названо псалмопојањем зато што је отегнуто и слично певању. Монаси су читали без књиге; монаси тих времена имали су правило да уче Псалтир напамет, а читање псалама без књиге нарочито доприноси пажњи. Такво читање – заправо више не читање, јер монах не чита по књизи, дакле псалмопојање у правом смислу – може се обављати у мрачној келији, затворених очију, што чува од расејаности. Насупрот томе, светла келија неопходна за читање по књизи, као и само гледање у књигу, расејавају и одвлаче ум од срца према спољашњости. Они певају – говори свети Симеон Нови Богослов – то јест моле се устима. Који уопште не певају – говори преподобни Григорије Синаит – добро чине ако су у напредовању, јер такви не треба да говоре псалме, него да ћуте и моле се без престанка.
Читањем у дословном смислу оци називају читање Светог писма и дела светих отаца, а молитвом називају пре свега Исусову молитву, такође молитву цариника и друге веома кратке молитве које обилно замењују псалмопојање, што је за почетнике непојмљиво и не може им се потпуно објаснити зато што превазилази духовно знање и може се спознати једино блаженим опитом.
Браћо! Будимо пажљиви у својим молитвама устима и гласом; будимо пажљиви док их изговарамо на службама у цркви и када смо усамљени у келији. Не учинимо наше трудове и животе у манастиру бесплодним нашом непажњом и немаром у делу Божијем. Погубан је немар у молитви! Проклет био – говори Писмо – ко немарно ради дело Господње. Дејство ове клетве је очигледно: потпуна неплодност и безуспешност, без обзира на дугогодишње обитавање у монаштву. У основу молитвеног подвига, најважнијег и суштинског монашког подвига ради кога су сви остали подвизи, положимо пажљиву молитву устима и гласом, за коју милостиви Господ у своје време дарује непоколебивом, стрпљивом и смиреном подвижнику благодатну молитву ума и молитву срца. Амин.