Из поука преподобног Григорија Двојеслова
Вреди обратити пажњу на оно што Господ говори слепцу када му прилази: „Шта хоћеш да ти учиним?“ (Лк 18,41). Зар Онај који је могао да му поврати вид није знао шта слепи жели? Али Он хоће да се тражи оно за шта већ зна да ћемо молити и шта ће Он даровати. Постојано нас подстиче на молитву, иако каже: „Јер зна Отац ваш небески зна шта вам треба прије но што заиштете од њега“ (Мт 6,8). Стога пита, да би било заискано; стога пита, да би позвао срце на молитву. Зато слепи одмах додаје: „Господе, да прогледам“ (Лк 18,41). Видите, слепи не моли од Господа злато, већ светлост. Њему је ништавно све друго што би могао искати осим светлости, јер ако би и све стекао, без светлости не би могао видети шта поседује. Угледајмо се, дакле, љубљена браћо, на онога о коме слушамо да је исцељен и телом и душом. Не варљиво богатство, не земаљске дарове, не пролазну славу, већ светлост иштимо од Господа. Али не ону светлост која је ограничена одређеним местом, која је ограничена временом, која је променљива са сменом ноћи и коју заједно са животињама гледамо; него иштимо ону светлост коју само с анђелима можемо гледати, која нема почетка нити се завршава неким крајем. Пут ка тој светлости јесте вера. Зато се с правом слепоме у тренутку просветљења казује: „Прогледај, вера твоја спасла те је“ (Лк 18, 42). Али на ово питање телесни ум говори: како да иштем духовну светлост коју не могу видети? Одакле ми извесност да постоји оно што телесном оку не блиста? На такву мисао може сваки човек дати кратак одговор: да оно што поима, не поима телом него душом. Додуше нико не види своју душу, али ипак не сумња да поседује душу коју не види. Јер управо невидљива душа управља видљивим телом. А ако би нестало онога што је невидљиво, одмах би пропало и оно што се као видљиво чинило постојаним. Стога, живећи у овом видљивом животу посредством невидљиве суштине, зар још треба сумњати да постоји и невидљиви живот?