ПРИРЕДИО: Епископ Јован (Пурић)
Читање из Прве посланице Тимотеју светог апостола Павла (Зач. 289 – гл. 6, ст. 17-21)
Чедо Тимотеју, богатима овога света заповедај да се не преузносе, нити да се уздају у богатство несигурно, него у Бога живога, који нам даје све изобилно на употребу; нека добро чине, нека се богате у добрим делима, нека буду дарежљиви, друштвени, спремајући себи добар темељ за будућност, да добију живот вечни. О Тимотеју, сачувај поверен ти залог, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања. Којему се неки приволеше и отпадоше од вере. Благодат с тобом. Амин.
Читање из Светог Јеванђеља по Луки (Зач. 92 • Гл. 18, ст. 31-34)
У време оно узе Исус Дванаесторицу и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за Сина Човечијега. Јер ће бити предан незнабошцима и ругаће му се, и мучиће га и попљуваће га. И пошто га ишибају убиће га, и трећег дана васкрснуће. А они ништа од тога не схватише и ова реч беше сакривена од њих, и не разумеше шта им се говори.
ТУМАЧЕЊЕ
Заповедај богатима… да се не уздају у несигурна блага, него у Живога Бога
Он је добро рекао: богати овога света. А неки други ће бити богати у будућем веку. Тај савет апостол даје знајући да ништа друго не може да изазове гордост и охолост, као што то може богатство… Зашто се уздаш у оно што се може изменити и нестати, а такво је богатство? Зашто да се уздамо у оно што не може да за нас посведочи? Можеш да се запиташ, како богати могу да одбију да буду трезвени? Нестабилно је богатство, а ви се уздајте у Бога што је неизрециво драгоцено, пошто је Бог уствари творац правог богатства, које не пролази и не пропада. Ако већ тражите богатство, тражите оно духовно што је постојано и што доноси плод добрих дела…
Где нема вере, нема ни богопознања, јер када нешто копни из разума то не може бити познање… То је исто као што раде и гностици који мисле да знају и више од других, а у ствари не знају ништа … Шта је овде искушење, реците ми… да ли је то владавина над оближњим народима или да човек буде роб сопствених страсти? Или је горе да никога немамо под својом владавином или да смо изнад својих страсти? Мислим да је управо то слобода, то је Царство, то је Владавина… Насупрот томе је робовање, оно када човек има жељу да улаже у небројене круне, у овосветско богатство. То стање у човеку надахњује љубав према новцу, љубав према уживањима, бес, и многе друге страсти… Ни један учитељ не излаже тако нељудско учење. Зато се треба чувати од таквих учитеља и бранити Бога… (Св. Јован Златоуст, Омилија 18, на 1. Тим. 6)
Пођимо у Јерусалим где ће све што су пророци написали о Сину Човечјем бити остварено
Блажени пророк Давид говори о овоме као о нечему од велике важности за наше добро… Хитим, и не затежем се чувати заповести Твоје (Пс. 119, 60). Зато богонадахнута Писма говоре добро: Мој сине, припреми се за искушења. Усмери своје срце… Овде се обраћамо Спаситељу свих, како бисмо припремили своје умове, управо како што је и Господ пострадао на Крсту за нас. Он је додао да ће васкрснути, губећи бол, укидајући срамоту страдања величином Свог чуда… Могуће је да се о Распећу и не говори и о томе треба мислити, те апостол каже да је Он велики у сили, има божанску власт, чини чудеса, чија је Реч велика и снажна, која васкрсава мртве из гробова. Па како онда Он не зна шта ће се десити? Те ствари сведоче и апостоли… Па какве ће онда бити последице? Они као и већина Јудејаца показује неверје и не схвата Истину. Они треба да буду свесни да је Он знао за Своје Страдање, иако је имао моћи да све избегне, Његова Воља је била да се суочи са тим…
Исаија каже о личности Христовој: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме чупаху; не заклоних лице своје од руга ни од запљувања (Иса. 50, 6); Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста својих (Иса. 53, 7); Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њ безакоње свих нас (Иса. 53, 6). Блажени Давид у псалмима описује страдања на Крсту, предосећајући Христа на дрвету: А ја сам црв, а не човек; подсмех људима и руг народу, Који ме виде, сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом, И говоре ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави, ако га милује (Пс. 22, 6-8). Неки Јудејци су климали главама ка Њему и ругали су Му се: Другима поможе, а себи не може помоћи. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста па ћемо га веровати (Мт. 27, 42); а Он им тада рече: Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају жреб (Пс. 22, 18); Дају ми жуч да једем, и у жеђи мојој поје ме оцтом (Пс. 69, 21). (Св. Кирило Александријски, Тумачење на Јеванђеље по Луки, Омилија 125)
Пасха је близу, Он позива своје ученике да се врате, да се врате у Јерусалим, где је било највише оних који су Му се противили, где су Га много мрзели и имали власт да Га убију. Ученици Га прате у страху, у страху због Њега јер Га воле као ближњег, као свог Учитеља, као своју наду, али ипак се боје и за себе, јер ако би Он био убијен и они би пропали, према речима из Светог Писма: ако је пастир убијен и стадо је развејано… Шта да очекују осим да буду развејани? Поделиће са Њим ужас пораза и страдања, физичког страдања и физичке смрти. Христос је њима говорио о Свом Страдању. Није им рекао: Не бојте се, освојио сам и победићу све на крају, заувек… Не заборавите, после Распећа и Његове смрти на Крсту, сви апостоли су отишли и сакрили се у кући…
Он је говорио стално о Свом Страдању, додајући ужас за ужасом, али је Он на крају решио сав ужас једном реченицом: У трећи дан Син Човечји ће устати. Шта су тада ученици чули? Зашто им је то било толико болно… Само је требало да схвате поруку страдања, оно што су апостоли Јаков и Јован чули, али су заборавили… Они су наизглед заборавили на то пошто се последња реч тиче крајње победе, а они осећају да када је Он победник, они ће бити спасени… Питање је, када дође у Царство и победи непријатеље и надвлада смрт, да ли ћемо ми сести са леве или десне стране Његове Славе?… Не звучи ли то као да мислимо да Господ победи Страдањем и Смрћу, а онда ћемо ми покупити плодове Његове Славе…
Шта је сада с нама? Зар ми не би требало да знамо и више од апостола у тим судњим тренуцима, зато што нам је речено да разумемо много више… Да ли Христу говоримо: Када Ти узмеш Крст, ја ћу узети Славу? Или ћу као и Тома и други ученици приликом повратка у Јерусалим са Лазаревог Васкрсења рећи: Хајде да идемо са Њим и умремо са Њим. (Митрополит Антоније Сурошки, Два великопосна разговора, том 35. фебруар 1989, 2-3, 6)
