Људи су веома склони осуђивању других. Ако проверимо та оговарања и осуђивања, обично се испостави да то није истина.
У сваком човеку постоје и добре и лоше особине. И било би природно да се најпре говори о добрим особинама познатих нам људи. Нажалост, то није тако. Осуђивање других је веома распрострањена духовна болест. То је свуда присутан грех, на који смо толико привикли да смо и престали да га сматрамо за грех. Међутим, на много места у Еванђељу јасно је осуђен тај грех.
Једном књижевници и фарисеји доведоше Христу једну жену, ухваћену у прељуби, па је поставише у средину и рекоше му да је жена ухваћена у прељуби, и да је, по закону Мојсијевом, треба каменовати (Јов. 8, 3-5). Свето Еванђеље нас суочава са фактом очевидне греховности ове жене прељубнице. По јеврејском закону, прељуба је повлачила за собом смртну казну. А и с наше хришћанске тачке гледишта, греховност ове жене била је ван сваке сумње.
„Но Исус се саже доле и писаше прстом по земљи. Али како су а и даље питали, исправи се и рече им: Ко је од вас безгрешан – нека први баци камен на њу. И опет се саже те писаше по земљи“ (Јн. 8, 6-8).
Господ не одриче да је Њему приведена жена тешко згрешила. Међутим, Он истовремено ставља питање о моралној одговорности ових који су њу осуђивали. Али право на осуђивање, ако је оно уопште могуће, имају само они који стоје на веома узвишеној моралној равни. Зато је Спаситељ рекао: „Ко је од вас безгрешан – нека први баци камен на њу“.
У суштини, безгрешних људи нема. Стога и немамо право да осуђујемо своје ближње, јер сви ми имамо своје недостатке који су за осуду. Не може човек, оптерећен својим гресима и манама, правилно оценити грехе и недостатке других. Ту је објективност немогућа. А како можемо да неког осудимо ако и сами подлежемо осуди? Стога је осуђивање других увек лицемерно.
Људи који су кушали Господа Исуса и осуђивали жену грешницу, чули су у својој души глас пробуђене савести и ни један није бацио камен на прељубницу.
„Исус се тада исправи и рече јој: Жено, где су? Ниједан те не осуди? Она рече: нико, Господе. На то јој Исус рече: не осуђујем те ни Ја; иди и од сада не греши више“ (Јн. 8, 10-11).
Господ њу није осудио, јер јој је опростио њен грех, а само је Он то могао учинити. Он јој је опростио под условом да се она поправи и да никад више не понови исти грех. Он је хтео да нас научи да не треба да икога осуђујемо. Наше није да осуђујемо, него да праштамо, не да трубимо о манама других, него да их прикривамо нашим смирењем.
Међутим, ако је Господ опростио грешној жени, то не значи да ми можемо да грешимо како нам се свиди. Одговорност за наше грехе и недостатке ми носимо пред Богом и пред људима. Ту одговорност Господ не скида с нас ни у ком случају, а наша греховност може нам бити опроштена само уколико се искрено кајемо и трудимо да исправимо наше недостатке.
Поновимо, опет и опет: осуђивање се сматра једним од највећих грехова, јер човек узима на себе суд Божји. Апостол Павле вели: „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада“ (Рим. 14, 4). Блажени Теофилакт Охридски каже, у име Господње, да се Христос овако обраћа онима који осуђују друге: „Реци ми, ти који осуђујеш друге, а грешиш слично онима које осуђујеш, зар ниси сличан слепоме који води слепога? Ако осуђујеш другога, а сам падаш у те исте грехове, обојица сте слепи. Иако сматраш да га кроз осуђивање руководиш ка добру, ти то не чиниш. Како ћеш га поучити добру, када и сам падаш? Ученик не бива већи од учитеља. И зато, ако падаш и ти, привидни учитељу и руководитељу, онда ће, несумњиво, пасти и ученик којег руководиш, јер ће и савршени ученик бити онакав какав је његов учитељ“. Осуђивање је основа фарисејства, по речи Светог Теофилакта: „Фарисеј је горд, јер своје врлине приписује самоме себи, због чега је уследило и осуђивање других.“
Ко плаче над собом, не осуђује друге, него их жали, и говори: „Да сам ја био на њиховом месту, учинио бих још горе ствари“.