Строго примењивање канона у одбрани истина вере и црквеног поретка. Ако јеретици и расколници нису хтели да се покају, Црква их је, са акривијском строгошћу, одлучивала од себе. Тамо где је, зарад спасења људских душа, било могуће ублажавање услова за повратак заблуделих у Цркву примењивана је икономија, снисхођење. Седми канон Другог Васељенског сабора (Цариград, 381), поновљен у 95. канону Шестог Васељенског Сабора (Цариград, 680-681), помиње две категорије јеретика и шизматика, према којима Црква различито поступа приликом повратка истих у општење: једни су примани као правилно крштени, писменим одрицањем јереси и вршењем Свете тајне миропомазања (аријанци, македонијевци, саватијевци, новатијанци, тетрадити, аполинаријевци, евтихијевци, диоскоровци, северијанци); други примани као некрштени, с тим да се поуче и припреме за крштење (евномијевци, монтанисти, савелијевци, манихејци, валентијанци, маркионити). Гледала се вера покајника и обраћеника из јереси и раскола, али и форма њиховог крштења, која је могла бити више или мање слична правоверном крштењу.