Наспрам царских двери, солеја се обично продужује у виду полукружног испуста који се назива амвон (грч. ἄμβων), што на грчком значи усхођење. Са амвона се чита Јеванђеље, произносе се ђаконске прозбе и говоре се проповеди.
Амвон символизује гору, брод и уопште она узвишена места на која се пењао Господ ради проповеди, како би Га народ лакше чуо. Амвон означава и онај камен са кога је анђео благовестио мироносицама о Васкрсењу Христовом. У старини, амвон је подизан на средини храма и подсећао је на наше савремене налоње; био је начињен од камена или метала. Многе цркве у старини имале су два амвона, један са јужне, за читање Апостола, други са северне стране – за читање Јеванђеља и за проповедање.
У барокним црквама постављане су високе предикаонице на које се успиње степеништем, или излази кроз зид, а овај западни обичај раширио се и код нас, углавном у Карловачкој митрополији. Данас је амвон обично округао, или полукружан, са једном или више степеница уоколо, а пулт са којег се чита Јеванђеље (налоњ) је покретан.
