Противуречје, логички неразрешиво.
Православни догмати, Богом откривене истине вере, су антиномични. Они нису неразумни, него надразумни, јер превазилазе не само људски, него и анђеоски разум. Тако, по Павлу Флоренском, долази до смиривања и самонадилажења самодовољног људског разума и, како он каже, „иступања у благодатно мишљење васпостављене, очишћене и пресаздане људске природе“. Како истиче руски иконолог Валерије Лепахин: „Разум се очишћује подвигом вере, постом и молитвом, дејствовањем Божије благодати; на том путу он постаје способан да увиди и прихвати унутрашњу нужност антиномичности догмата и да се приклони пред њом. Упоредо с тим, разум задобија јасно уверење да је могуће „помирење антиномије“, а ово помирење се достиже и извршава једино у Духу. Свети Дух одржава антиномију у равнотежи, Он „обезбеђује“ њено нераздељиво и несливено јединство. /…/ Догмат о Светој Тројици крајње је антиномичан у свакој од његових формулација: „Бог је један по природи и Тројичан по Лицима“, „у Богу је једна суштина и три Ипостаси“, „Бог је Тројица у Јединици и Јединица у Тројици“. Покушај логичког разрешења ове антиномије, па чак и покушај њеног објашњења, обремењени су нарушавањем антиномијске равнотеже или у страну тројичности (све до тритеизма) или у страну „усамљеног Бога“ нехришћанских монотеистичких религија.
Подједнако је антиномичан и христолошки догмат у његовим различитим изразима: „Христос је савршени Бог и савршени човек“, „Христос је једносуштан Оцу по Божанству и нама по људској природи“, „Две природе, божанска и људска, обитавају у једној ипостаси Исуса Христа нераздељено и несливено“. И овде догмат, као виша истина, претпоставља да, са свом својом антиномичношћу, буде прихваћен вером.“
Вера, да поновимо, није неразумна, као што мисле безбожници и богопротивници. Вера је НАДРАЗУМНА и превазилази разум. Зато су Свети Оци говорили да не би веровали у Бога Који се да разумети, јер то није истинити Бог, него идол огреховљене људске логике.
