ПИШЕ: Епископ дремвитски Давид (Нинов)
Свети апостол и јеванђелист Лука упечатљиво описује како Христос Господ васкрсава мртвог младића, сина јединца удовице из града Наина. Централна тема овог јеванђелског догађаја јесте човеково спасење од његовог највећег непријатеља, од смрти.
Да најпре погледамо какви се све „спаситељи“ овог света јављају и нуде нама људима. Свакако не сви, али зар се велики број политичара не представљају као спаситељи, као месије, а истовремено су робови смрти? Зар не обећавају истину, а сâми су робови лажи?
Зато ће Свети авва Јустин негде рећи: „да нам Христос није донео лек против смрти, Сâм Он не би нам ни био потребан. Зар није тачно да данас Христово присуство осмишљава и облагорођује свет и да Христос није присутан у овом свету, тада би цео свет био страдање и поворка мртвачких сандука“.
Декларативни и само по имену хришћанин, слушајући горепоменуто Јеванђеље где се мртвачка поворка сусреће са поворком живота, вероватно би рекао: Зашто си Господе допустио да се упокоји прво њен супруг, а затим и њено дете? Погледајте, таква питања могу да постављају људи, који не желе да сагледају овај догађај у потпуности, већ се задржавају само на првом делу зачала које смо навели. Потребно је да научимо да увек у потпуности гледамо и личности са којима се срећемо и све оно што нам се догађа. Замислите једно мрачно подземље, а изнад њега сија сунце. Неко је направио фотографију на којој је уловио таму, па пита: зашто је толики мрак у подземљу? Но, такав човек не жели да види сунце, не жели да себи постави питање: када сунце излази и суочава се са мраком, ко побеђује?
Зато на питање: зашто смрт?, треба да се сагледа потпуни догађај и да се чује одговор: зато што постоји васкрсење! Ако је могуће да из зимске смрти васкрсне цела природа у пролеће, ако је уметнику могуће да декомпонује своје дело, а затим да га изнова компонује, и да не набрајамо даље где се све открива тајна васкрсења, колико је тек могуће најузвишенијем бићу, човеку, да после Христовог Васкрсења, и сâм васкрсне из мртвих!
Рекли смо, савремено друштво, чијим се достигнућима људи обично хвале, избегава трагичну реалност нашег живота, а то је смрт. Неверујући људи, који све своје наде полажу на овај свет, на смрт гледају као на своју пропаст.
Наша, пак, распадљивост упућује на нашу отуђеност од извора живота, од Бога. Али, уједињење људске природе са божанском у Христовом оваплоћењу поново уједињује човека са Извором живота.
Смрти се плаше само неверујући људи, они који осим гроба не гледају ништа друго и ничему се другом не надају. Ми, православни хришћани се не плашимо, већ верујемо у Христа Који је наш живот и наше Васкрсење, у Христа Који нам и сада даје да предокусимо од живота осмог дана, да већ овде предокусимо векове векова.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
