Свето Писмо, као Реч Божја, увек је упозоравало на опасност од везаности за материјална богатства. Још је Соломон, најмоћнији и најбогатији јеврејски цар, у Књизи проповедниковој упозоравао на таштину новца: „Ко љуби новце, неће се наситити новаца; и ко љуби богатство, неће имати користи од њега“ (Проп. 5, 10). Псалмопојац Давид је подсећао: „Боље је мало у праведника, неголи велико богатство грешника“ (Пс. 36, 10). Благодат Божја, дар живота и љубави, бесплатни су, знао је пророк Исаија: „Ој жедни који сте год, ходите на воду, и који немате новаца, ходите, купујте и једите; ходите, купујете без новаца и без плате вина и млијека“ (Ис. 55, 1-2). Господ Исус Христос је много пута говорио да материјално благо прикива за земљу човека који треба да буде слободан: „Не можете служити Богу и мамону“ (Лк. 16, 13). И још: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“ (Мт. 19, 23). Апостол Павле је тражио од хришћана: „Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити“ (Јевр. 13, 5). У Првој посланици Тимотеју (6, 10), Свети Павле подсећа да је „КОРЕН СВИЈУ ЗАЛА СРЕБРОЉУБЉЕ“ и да човека може одвести од вере и спасења. Главни пример је, наравно, Јуда, који је за тридесет сребрњака издао Учитеља, и због тога се касније обесио, не покајавши се. У почетку је Јуда кренуо од „револуционарне“ идеје да би он боље од Христа делио помоћ сиротињи из касице коју су са собом носили апостоли, а онда, као чувар новца, почео да завлачи руку у благајну и краде.
Учење православног хришћанства о својини и богатству најбоље је изражено у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, објављеним 2000. године: „Црква не одређује право људи на својину. Међутим, ни материјална страна људског живота не изостаје из њеног видокруга. /…/ Црква не заборавља на потребу за хлебом насушним (Мт. 6, 11), сматрајући да би сваки човек требало да има довољно средстава за достојанствен живот. Упоредо с тим, Црква упозорава на прекомерну привученост материјалним добрима, богатством и сластима овога живота (Лк. 8, 14). /…/ Према учењу Цркве, људи сва своја материјална добра добијају од Бога, Којем и припада искључиво право на њихово поседовање. /… / Материјална добра не могу човека учинити срећним. /…/ Црква позива хришћане да својину разумеју као дар Божји, који им је дат да би га користили за своје и добро својих ближњих“.
Дакле, Црква не осуђује богатство као такво, него његову злоупотребу и тврдичлук уместо помагања ближњима.
