Речју душа преведено је хебрејско нефеш (грчки – психе; латински – анима). Све ове речи су етимолошки блиске пошто живот човека повезују с начином дисања. Реч „душа“ се у Светом Писму користи у неколико значења:
- Као духовно начело, богослична суштина. У овом значењу тај појам је синоним појма дух (јевр. руах): „И врати се прах у земљу, како је био а дух се врати Богу, који га је дао“ (Проп. 12, 7). У истом овом значењу у којем се појам дух користи у цитираном стиху користи се појам душа у 48. псалму: „Али ће Бог душу моју избавити из руку паклених; јер ме Он прима“ (Пс. 49, 15). Душа је неуништива и бесмртна: „Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да Светац Твој види труљење. Показаћеш ми пут животни; обиље је радости пред лицем Твојим, утјеха у десници твојој довијека“ (Пс. 16, 10-11). У истом овом значењу говори Господ Исус Христос: „И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте Онога Који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт. 10, 28). Људи могу да убију тело, али не могу, чак ни ако и пожелели, да убију душу, да је лише живота. А Господ може душу непокајаног грешника да осуди на вечне муке. Кад се у новозаветним свештеним књигама говори о избављењу душе од смрти нема се у виду физичка смрт и уништење душе, које се ни не може десити, јер је душа неуништива, него губитак вечног живота, мучење у паклу. Само живот с Богом може бити назван животом у дословном смислу речи. „И смрт и пакао бише бачени у језеро огњено. Ова смрт је друга смрт.“ (Откр. 20, 14).
- Реч душа је понекад у Светом Писму истоветна појму срце. Зато се каже да душа воли (Песм. 3, 1-2), пати (1. Мојс. 42, 21), испољава жеље (Мих. 7, 1), мучи се (Пс. 83, 3), весели се (Пс. 85, 4), теши се: „Кад се умноже бриге у срцу мом, утјехе Твоје разговарају душу моју“ (Пс. 94, 19).
- Често речју душа бива назван човек у целини: „А свега душа што дођоше с Јаковом у Мисир, а изађоше од бедара његовијех, осим жена синова Јаковљевих, свега душа бјеше шездесет шест“ (1. Мојс. 46, 26). Зато се каже да је душа жедна, гладна, насићује се храном: „Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан“ (Прич. 6,30); „Биће као кад гладан сни да једе, па кад се пробуди а душа му празна; или кад сни жедан да пије, па кад се пробуди, а он изнемогао, па кад се пробуди, а душа му жедна“ (с. 29, 8).
Душа је бесмртно духовно начело које је Бог створио. Човек се по Светом Писму састоји од два дела. Он у себи сједињује душу и тело: „А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива“ (1. Мојс. 2, 7). „Душа је“, пише преподобни Јован Дамаскин, „жива суштина, проста и бестелесна; невидљива по својој природи телесним очима, бесмртна, обдарена разумом и умом, нема одређену фигуру; она дејствује уз помоћ органског тела и даје му живот, напредак, осећање и силу рођења. Ум не припада души, као нешто друго, што се од ње разликује, већ као најчистији део ње саме. Што је око у телу, то је ум у души. Даље, душа је слободна суштина, која поседује способност хтења и деловања; она је подложна и измени и управо, измени од стране воље, као што је то својствено тварном бићу“.
Ранохришћански писац Тертулијан говорио је да је душа по природи хришћанка. То је речено у контексту његових размишљања о природном монотеизму човековом, који се ни у узречици не обраћа мноштву богова, но једноме Богу, говорећи: „Ако Бог да“, „види Бог“, „Бог ми је сведок“. Његов поклик: „О, сведочанства душе, која је по природи хришћанка“, усмерен је на уразумљење античких (али и потоњих) многобожаца.