Позивање верника на богослужење данас се врши светим звонима која звоне пре почетка богослужења, у одређеним моментима богослужења, као и током литија, на сахранама и на Велики петак са посебним спорим ритмом у знак жалости, или радости у другим случајевима. У великим манастирима постоје звона са различитом висином тонова, тако да искусни звонари могу звоњењем да изведу сложене мелодије. У последње време се употребљава електрични систем звоњења, који је безличан и непредањски, и подсећа на давање знака за узбуну.
Данас се у манастирима, а раније и у парохијама, паралелно са звонима употребљава и један древнији начин обавештавања за почетак и ток богослужења. То су различита клепала (грч. σήμαντρα) која су обешена или се могу носити, дрвена или гвоздена. Манастирски типици и усмена традиција детаљно прописују време и начин звоњења и клепања.
У периоду гоњења, древни хришћани се, наравно, нису сабирали након звоњаве звона као данас, него или по претходном договору, или помоћу личног обавештавања, за шта су служили посебни гласници. Од четвртог века, када су хришћани добили право да јавно обављају богослужење, почели су да се појављују и јавни начини за сазивање верних на молитву. У египатским и неким палестинским манастирима за ту сврху су употребљаване трубе, у другим палестинским манастирима – чекић којим су ударали у врата келије сваког монаха.
Звона су се прво појавила на Западу. Тако су између седмог и осмог века била већ широко распрострањена у Француској, Италији, Немачкој и Шпанији. То се не може рећи за Исток. Тамо видимо само појединачне случајеве употребе звона: тако, на пример, у споразуму Омара са јерусалимским патријархом Софронијем, после опсаде Јерусалима 628. године, постављен је услов да се не употребљавају звона. У деветом веку венецијански војвода Урсус Патрикије, на молбу византијског цара Василија Македонског, послао је у Константинопољ дванаест великих бронзаних звона за једну поново подигнуту цркву. Грчки пак писци, када говоре о начинима за сазивање верних на молитву, указују само на „клепала“.
Постојале су три врсте клепала: велико и мало дрвено клепало, и „агиосидирон“ (σίδηρον), гвоздено клепало које је прављено у виду савијене, попут дуге, гвоздене или бронзане шипке. Звона су се на Истоку раширила вероватно тек са доласком крсташа, и добила су назив „кампане“ (сатрапа), вероватно зато што су прво почеле да се производе у италијанској области Кампанији у седмом веку. Након што су Константинопољ заузели Турци, који су мрзели звук звона, она поново излазе из употребе на Истоку, али се зато широко распрострањују у Русији. Може се рећи да употреба звона нигде није доживела тако широк развитак и примену у богослужбеној пракси као у Русији.