Крст (грч. σταυρός, лат. crux – крст) – један од првих хришћанских символа који представља тајну хришћанске вере – страдање и смрт кроз распеће Исуса Христа. Поистовећен од памтивека са „знаком Сина човечијега“ (Мт. 24, 30) и „барјаком“ Цркве (Ис. 5, 26), Крст постаје пут којим се следује Исусу из Назарета, распетоме Цару (Мк. 8, 34–35). Сви мученици управљају очи на Исуса Христа, „који уместо предстојеће му радости претрпи Крст – σταυρός (Јевр. 12, 2), исповедивши да не постоји опит Царства Божијег без Крста (Дап. 7, 55–56). За Светога Игњатија, Црква има своје порекло у крсном дрвету, на којем су хришћани „гране Крста“: (Исус Христос) „био је заиста распет ради нас телом, за време Понтија Пилата и Ирода четверовласника, и благодарећи плоду Крста Његова и божанском Његовом страдању ми постојимо да бисмо подигли древни барјак, Његовим Васкрсењем, и да сабере Свете Своје и верне Своје, било да су произашли од Јудеја или од многобожаца, у јединствено тело Његове Цркве“ (Посланица Смирњанима I, 2).
Крст не само да подсећа на изоловани час из икономије Спасења, на искупитељску жртву, већ рекапитулира сав живот Исуса Христа: „Он грехе наше сам изнесе на телу својем на дрво (τὸ ξύλον – lignum), да за грехе умремо, и за правду живимо, јер се његовом раном исцелисте“ (1. Петр. 2, 24). Крст је дакле својствен искупљујућем Оваплоћењу и љубави Божијој према човеку. У том смислу Свети Максим Исповедник вели да сва бића и твари, самом одређеношћу своје егзистенције, имају преко Крста христоцентричну оријентацију; стога све видљиво потребује Крст, док интелигибилне твари потребују гроб (Гностичке главе I, 67). Православна традиција није одвојила Крст од Васкрсења те управо због тога није одвојила ни Оваплоћење од обожења. Само у светлости Васкрсења види се трагична реалност Крста и греха, али и сила и власт Божија. Парадокс хришћанске вере јесте управо у томе да се сила Божија показује у страдању, у Крсту: „Јер кад сам слаб онда сам силан“ (2. Кор. 12, 10). Васкрсење је открило и пренело Апостолима прави смисао Крста: дубину жртвовања, али и величанственост опроштаја и љубави Божије. Зато је Крст за неверујуће стена саблазни (σκάνδαλον) (1. Кор. 1, 20–23).
У православном благочешћу, поштовање Крста нераздвојиво је од похвале Васкрсењу: „Крсту Твоме клањамо се Христе, и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо“. С једне стране, Крст открива греховно стање света и човекову одговорност да свет не падне у адски неред овога века. С друге стране, Крст је Божији изазов фаталности зла и смрти, замка у коју је био уловљен кнез овога света (Јн. 14, 30) на Голготи (Лк. 23, 37–39): „Јер ако и распет би по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живети с њим силом Божијом за вас“ (2. Кор. 13, 4).