Литургија Светог Јована Златоуста која потиче од антиохијског литургијског типа, постала је од осмог века главна Литургија Византијске Цркве. Она је краћа од Василијеве Литургије, и од ње се разликује само по тексту анафорских евхаристијских молитава. У данашњем облику ове Литургије очувана је Златоустова редакција древне сиријске Анафоре дванаесторице апостола, уз касније цариградске прераде и развој. Због своје концизности налази се у најчешћој употреби од свих литургија византијског литургијског типа. Из тог разлога је предвиђено њено служење скоро сваког дана током године, изузев оних дана у које се, због њиховог покајног карактера, не дозвољава вршење радосне и пасхалне тајне Свете Евхаристије (као што су среда и петак сиропусне недеље, понедељак, уторак, среда, четвртак и петак свих недеља Велике четрдесетнице и понедељак, уторак, среда и петак Велике недеље), као и у десет најистакнутијих дана године, када се служи Литургија Светог Василија Великог (навечерје Божића, 1. јануара, навечерје Богојављења, пет недеља Велике Четрдесетнице, Велики четвртак и Велика субота).