У првим хришћанским вековима нису постојале литургијске књиге у данашњем смислу те речи. Света Литургија је вршена на основу импровизованог предања, према „моћи“ предстојатеља. Најстарије сачуване записе налазимо у Учењу Дванаесторице Апостола и у Апостолском предању Иполита Римског, уз јасан исказ да су свештенослужитељи имали слободу да сами састављају молитве. Од IV века почиње систематско записивање литургијских предања и појављују се прве литургијске књиге и текстови, на основу којих ће се убудуће вршити Литургија и остали свештени обреди Цркве. Прве такве примере имамо у Евхологиону Серапиона, епископа тмуитског, савременика и пријатеља Светог Атанасија Великог, из Египта, и у Апостолским Установама из Антиохије.
Први сачувани кодекс (књига) – Барберинијев кодекс 336 – потиче с краја VIII века. Написан је, највероватније, у Јужној Италији и садржи константинопољски Евхологион. Од IX века па надаље сачувано је на стотине рукописа у свим светским библиотекама.
Прве богослужбене књиге у Српској Цркви (као и у Руској) јесу преводи са грчког језика на старословенски који су извршила света браћа, словенски апостоли Кирило и Методије. Свети Кирило и Методије превели су: Јеванђеље, Апостол, Псалтир и изабране службе (Евхологиј). Временом су старословенске преводе замениле различите редакције српскословенског језика, најпре рукописне, а потом и штампане. Српскословенски преводи литургијских књига (тзв. србуље) били су у употреби све до XVIII века, када бивају замењене штампаним књигама руске редакције старословенског језика, познатог као црквенословенски језик. Литургијске књиге на црквенословенском језику до данас су у употреби у Српској Православној Цркви, а само мањи део (књиге из којих се врше библијска читања на богослужењу, као и књиге намењене свештенослужитељима преведен је на говорни српски језик. Највећи корпус литургијских књига, онај намењен певници, и даље је непреведен.