Прича о Вавилонској кули, која се налази у књизи Постања (Постање 11:1-9), представља један од најфасцинантнијих и симболички најбогатијих наратива у Библији. Према овој причи, након Потопа, читаво човечанство говорило је једним језиком. Људи су одлучили да изграде град и кулу која ће досегнути до неба како би стекли славу и спречили своје расипање по земљи.
Међутим, Бог, видевши њихову охолост и превелику амбицију, одлучио је да помеша њихов језик, чиме су престали да се разумеју и напустили градњу. Град је постао познат као Вавилон, а кула као симбол људске охолости и Божје казне.
Прича о Вавилонској кули такође има есхатолошки значај у православној теологији. Јединство које је изгубљено у Вавилону делимично је обновљено на дан Педесетнице, када су апостоли добили дар говора у различитим језицима како би проповедали Јеванђеље свим народима. Овај догађај символизује Божји план за јединство свих народа у Христу, где је различитост језика и култура превазиђена кроз јединство у вери које се најбоље огледа на Литургији.
Историјски гледано, Вавилон је био смештен на територији данашњег Ирака, близу града Багдада. Познат је по својој напредној култури, законима (као што је Хамуарабијев законик) и импресивној архитектури.
Постоје археолошки докази о постојању високих зигурата у Вавилону, што би могло бити инспирација за библијску причу. Лингвистички ефекат приче о пометњи језика у Вавилону објашњава постојање различитих језика у свету, пружајући наративни оквир за разумевање културне и језичке диверсификације човечанства.
