ПИШЕ: Епископ дремвитски Давид (Нинов)
Парафразираћу једно место из Старог Завета. Када је Израиљ требао да ратује, неко је рекао цару Давиду: Знаш, наши непријатељи имају много ратника и оружја! Да ли си ти измерио своје снаге? Сваки ратник, пре него што крене у битку, oдмерава своју снагу. Давид се тада сетио да не зна колико ратника има, будући да Бог није дозвољавао Израиљу да мери. Давид је према људској логици рекао: Како ћемо ратовати када не знамо колико војске имамо! И избројао је своју војску. Но, тада рече Бог Давиду: Мислиш да ћеш да победиш ослањајући се на бројност војске, и мислиш да све што је до сада урадио Израиљ, јесте због тога што је био моћан? Ако верујеш у број, а не у Бога, бићеш поражен. И заиста – претрпео је пораз.
Нешто подобно томе дешава се и када почињемо велику Четрдесетницу. Дакле, немојмо да меримо своје снаге, но вером у Бога, у току поста да се не поучавамо према закону, да не будемо стерилни моралисти у вери, већ да се поучавамо према, да кажемо тако, ирационалној љубави Господњој.
Наш циљ је да се научимо љубави Христовој, а не да тргујемо са Богом и да тражимо неку награду зарад тога што нисмо јели одређену храну. Наш циљ је да постанемо слуге Његове, слуге Христове. Намерно користим ову реч: слуге – која звучи тотално анахроно и најчешће проузрокује подсмех код људи, посебно код оних, који су изван Цркве.
Но, хајде да погледамо овај израз у епохи Јеванђеља, када је први пут изговорен. Тада се живело у време императора и сваки човек је био принуђен да каже: ја сам слуга императора, а император је говорио: имам слуге, подчињене.
И данас постоје људи, који су слуге неких политичара. Долази Црква и каже човеку: не, правиш грешку, нећеш бити ничији слуга, нећеш бити слуга човеку, већ само свом Саздатељу, а то у суштини значи: бићеш слободан, бићеш независан. Прилично авангардно и револуционарно од стране Цркве, тада, па ако хоћете и данас, када Црква понавља те исте речи у времену, када не мали број људи, као што смо предочили, јесу слуге неких политичких партија и партијских лидера.
Да опростимо, не значи да будемо безличне личности, већ да раширимо руке и да оставимо слободу, свима који желе – да заједно уђемо у љубав Христову. Они који не желе, не смемо их принуђивати!
Да стекнемо најмоћније оружје, моћ праштања и да тако уђемо у Царство небеско. Господ нека нас подигне да стојимо усправљени, да станемо пред Њим, како бисмо показали да смо људи Царства праштања, које није безлично, Царства, које почиње овде и сада, и продужава се у Небеском Јерусалиму, у векове векова.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.
