За време певања догматика или последње празничне стихире на И ниње обавља се такозвани вечерњи вход. Царске двери се отварају, свештеник и ђакон, обилазећи престо са десне стране, излазе из олтара на северне двери и пролазећи преко солеје заустављају се пред царским дверима. Ђакон носи кадионицу, а испред њих носе се две свеће. Прилазећи царским дверима свештеник стаје директно наспрам њих. Ђакон стаје са десне стране свештеника, мало иза њега и сагнувши главу тихо, да га само свештеник чује, говори: Господу се помолимо. А свештеник тајно изговара молитву входа (у пракси, ако свештеник не зна напамет ову молитву, онда је чита из Служебника пре входа). Затим ђакон, окадивши иконе и свештеника, показује ораром на исток и говори свештенику: Благослови, владико, свети вход. Свештеник крстообразно благосиља руком ка истоку и тихо говори: Благословен вход светих твојих, свагда, сада и увек, и у векове векова. Ђакон за себе тихо каже: Амин, па окадивши свештеника одлази, стаје на пређашње место, где кади икону Пресвете Богородице, а ако је празник Господњи икону Спаситеља, и чека крај певања стихире. По окончању певања, изобразивши кадионицом крст посред царских двери, ђакон гласно објављује: Премудрост, прости и улази у олтар, а за њим улази и свештеник, целивајући иконе са обе стране царских двери и благосиљајући руком свећеносце (а не оне који се моле).
Вечерњи вход символизује долазак у свет Божанског Искупитеља, којег су предсказивали старозаветни пророци и који својим крстом поново отвара палом људском роду врата раја. Вечерњи вход је настао на основу два литургијска входа, али се од њих разликује по томе што се врши без Јеванђеља и без дарова (са Јеванђељем вход на вечерњем бива само онда када се оно и чита, на пример на Литургијама Пређеосвећених Дарова током Страсне седмице или на Васкршњем вечерњем). Ту свештеник символизује Христа Спаситеља, ђакон Претечу, а свеће духовну светлост коју је Господ донео на земљу. Кадионица символизује да се заступништвом Господа Искупитеља наше молитве као тамјан узносе ка престолу Божијем.
Историјски развој вечерњег входа донекле се може пратити у вези са древним византијским обичајима, где је кађење миомирисима пратило царске изласке, а испред римских царева у поворкама су ношене бакље. Тај обичај је прешао и у Цркву. У Византији су пред патријарсима носили свећњак са запаљеном свећом.
