Живопис (иконографски програм живописа) означава сликарство на зиду, односно зидно сликарство, тзв. монументално сликарство. У средњем веку у Србији живопис је познат под називом „стенописаније“, односно „изографија“, тј „зографија“ (грч. ζωγραφία), а живописати – „светим добром украсити“. Иако се под живописом најчешће подразумева живописање цркве, тј. унутрашњости храма, живопишу се и други објекти, попут манастирских трпезарија, улазних капија манастира, монашких келија и испосница. Живопишу се и фасаде храмова, нарочито прочеља. Живописање се може изводити техником фреско-сликарства (сликање на свежем малтеру природним бојама), али и техником мозаика, док се у новије време живописање најчешће изводи техником секо, сликањем на сувом малтеру индустријским бојама. Док фреска и мозаик могу да трају вековима, слике рађене секо техником имају ограничен рок трајања.
Кад је иконографски програм живописа у питању, распоред сцена, тј. сложенијих композиција, фигура и ликова, као и начин њиховог приказивања, потчињени су одређеним правилима, канонима, заснованим на топографској символици храма и богослужбеној намени његових простора. Посебан значај у распоређивању сцена имали су богослужбени обреди, нарочито Света Литургија. Тако је вршење Свете тајне крштења условила приказивање сцена у вези са Христовим крштењем и проповеди Св. Јована Крститеља у припрати, као што су опела и помени утицала на смештање сцена Страшног Суда такође у припрати, док су у олтарском простору поред сцена директно везаних за Евхаристију, смештане и сцене Рођења Христовог.
Циклус Великих празника постао је у XIII веку програмско средиште, „програмска оса“ монументалног сликарства храмова византијског света и његове зоне утицаја. На иконографски програм утицала је и врста богомоље – да ли је у питању католикон манастира или градска саборна црква, а од значаја је и храмовна слава, будући да патрон цркве добија значајно место у наосу и у оквиру порталне иконографије.
Као што и сама икона и фреска, као свете слике, имају унутрашњи теолошки смисао и представљају изображења есхатолошких ликова светих и приказивање есхатолошке перспективе одређених догађаја, тако и иконографски програм почива на општој идеји да је свеукупно зидно сликарство једног храма – слика Царства Божијег представљеног преко изображења лика Сина Божијег, анђела, ликова светих и јеванђелских догађаја. Отуда највише зоне, као најсветије, почев од куполе, са поткуполним простором, као и зидне површине олтарске апсиде, садрже тематику символичко-космолошког карактера, док се на сводним површинама и у вишим средњим зонама приказују догађаји из живота Христовог и живота Богородичиног. На доњим зидним зонама приказују се појединачне представе светих, према категоријама.
Иако у византијској епохи нису постојала два храма са идентичним сликаним програмом, живопис је почивао на одређеној „универзалној схеми“. У куполу се најчешће смешта лик Христа Пантократора, Сведржитеља, окруженог анђелима који служе Небеску Литургију. У зони тамбура је фриз старозаветних пророка или апостола, док су у пандантифима представе јеванђелиста. У полукалоти олтарске апсиде приказује се Богородица са Богодететом, у горњој зони апсиде – причешће апостола, а иза синтроноса – служба архијереја. Док су Благовести, као и иконе Христа и Богородице смештене на царским дверима и иконостасу, на супротном, западном зиду слика се Успење Пресвете Богородице. У горњим зонама свода је циклус Великих празника, док је у горњој зидној зони смештен циклус Христових страдања. У доњој зони, изнад сокла, приказују се стојеће фигура светитеља, док су изнад њих попрсја мученика у медаљонима. Формална подела црквеног живописа на зоне и раздвајање сцена и ликова извршена је системом бордура које нису лишене одређеног символичког значења. Посебно значајне представе назначаване су оквиром и листићима злата.
Тематски програм живописа прати се од улаза, односно од порталне иконографије (и живописа на фасади, када су спољни зидови осликани), преко припрате, наоса с куполним и поткуполним простором, све до тема које се могу видети у олтарском простору. Према вертикалном читању, иконографски програм прати се од доњих зона навише, ка своду и куполи. И одређени делови храма имају сопствени систем читања живописа, тако да наос, нпр. треба читати од тријумфалног лука и представе Благовести, односно од истока. Читање зидног сликарства ради разумевања теме Оваплоћења и Божијег силаска на земљу, започиње, међутим, од највиших делова храма.
У новијем добу, почев од XVIII века, под утицајем Запада, у многим храмовима широм православног света, па тако и код Срба, долази до напуштања традиционалног програма живописања, тако да Иконостас добија централно место у сликовном програму храма. Ова „нова концепција религиозне слике“ тиче се и промене сликарског поступка, технике и стила, тако да уљана боја на сувом малтеру замењује фреско-технику, а барокни, потом и реалистички призори замењују предањске, дубоко теолошки осмишљене византијске фреске. Као и на свим другим пољима литургике, тако је и у живопису двадесети век донео обнову на темељу предања, али ова обнова није лишена многих питања која се очитују у савременом живопису.