Жртва (грч. θυσία, лат. hostia – жртва, принос, жртвовање, жртвоприношење), као појам из култског речника, заједничка је свим религијама, дохришћанским и послехришћанским, паганским многобожачким култовима и старозаветном монотеизму.
Жртва подразумева постојање спољашњег дара, одабраног дела човечије својине, које човек приноси Богу. Жртве су се приносиле постављањем на олтар и паљењем, јер је огањ тај који дар човеков узноси на небо. На тај начин је човек изражавао веру и унутрашњи религиозни осећај.
У Старом Завету већ Каин и Авељ приносе Богу жртве, па и први братски сукоб избија због жртве. Бог је преко Мојсија устројио старозаветни култ и жртвоприношење, па и врсте жртава. Жртве су у Старом Завету, у погледу материје која се приносила, биле крвне (рогате животиње, овце и козе, грлице и голубићи) и бескрвне (класје, бело брашно, маслиново уље, тамјан, хлеб или азими и вино). У погледу сврхе са којом је жртва приношена, постојале су жртве свепаљенице, жртве измирења, тј. за грех или кривицу, и жртве мира или спасења. У свепаљеницама спаљивало се све месо животиње, приносиле су се у Јерусалимском храму сваки дан, по једно јагње ујутро и увече. Жртве за грех приносиле су се о празницима, а на дан измирења за грехе целог народа приносила се једна коза, а за појединачне грехе мање животиње. Жртве мира или спасења биле су жртве хвале или благодарности, а називале су се и евхаристијским жртвама. Остатак од жртве, месо жртвених животиња и биљни принос, јео се на жртвеној гозби изван храма.
Све старозаветне жртве испуниле су се у савршеној новозаветној жртви Христовој. Његова жртва била је и крвна и бескрвна. На крсту се принео на жртву у крвној смрти, као Јагње Божије, док се на Светој Литургији жртвује прослављени Христос на бескрвни начин, у виду земаљских дарова – хлеба и вина. Евхаристијска жртва, која је иста она једна крсна жртва Христова, јесте жртва потпуног измирења, потпуне молбе, потпуне благодарности, потпуног поштовања.
У литургичком богословљу појам жртве има комплексно значење.
- Живот Христов, његова личност и служба, сматра се чином жртвовања. У перспективи месијанских старозаветних пророчанстава (Пс. 53, 1–10), Јован Крститељ поистовећује Исуса Христа са Јагњетом Божијим које узима грех света (Јн. 1, 29). Он је слика старозаветног жртвованог пасхалног јагњета (Изл. 12, 1–14; 1. Петр. 1, 19): „Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас“ (1. Кор. 5, 7). Он носи знаке искупитељске жртве и после своје смрти (Откр. 5, 6–14). Он остаје вечно у стању жртве. Исус Христос јесте ἀμνὸς τοῦ θεοῦ – Agnus Dei (Јн. 1, 29.36; уп. Дап. 8, 32–33; 1. Петр. 2, 21–24), који се унизио до смрти; то је знак љубави која се жртвује и своју победу види у страдању. У том смислу, жртва је синоним за посвећење, на које прави алузију текст из Јована 17, 19: „Ја посвећујем [жртвујем] себе за њих, да и они буду посвећени истином“.
- Прихватање страдања, крста и смрти, као цене искупљења за грехе света није само дело жртвоприношења, него и јединственог и сталног посредовања, преласка из смрти у живот. Смрт је била разрушена најпре у његовоме телу, кроз непосредну борбу против наших грехова, не уступањем пред грехом: „Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему“ (2. Кор. 5, 21; уп. Јн. 8, 46; 1. Јн. 3, 5). Тако, дакле, „Бог беше у Христу који помири свет са собом…“ (2. Кор. 5, 19).
- Евхаристијска жртва – центар литургијског богослужења. Евхаристија је Тајна која актуализује јединствену Христову крсну жртву. Молитвом свештеника и литургијске заједнице, Христос, који је у исто време свештеник (ἱερεύς), Олтар (θυσιαστήριον) и жртвоприношење (ἱερήιον), јесте Онај који се дели и једе. Литургијска жртва има два аспекта: један евхаристијски, благодарни, и други посреднички. Подсећање на жртву нераздвојно је од призивања Духа Светога. У Старом Завету крв и огањ јесу два елемента нужна за жрвтоприношење (1. Цар. 18, 25–39). Жртвени огањ праслика је Духа Светога (Лк. 12, 49). Иначе, Дух Свети је саучесник у приношењу Христове жртве (Јевр. 9, 14).
- „Духовне жртве“ (1. Петр. 2, 5). Ако је жртва суштина литургијског богослужења и ако олтар освећује дар (Мт. 23, 19), то не значи да се хришћански живот своди на обред служења Евхаристије. Сваки хришћанин приноси на олтару своју личну духовну жртву коју је посветио изван олтара, као свештеник.