И ове године доброте Господње, прослављајући празник Рождества Христова дивимо се Божјој љубави према свеколиком роду људском. Утврђени смо у истини да нема те људске речи која до краја може открити тајну Божје љубави. Прослављајући Онога који је Неизрецив и Безграничан, Богомладенца Христа који је примио наша ограничења и својим рођењем отворио нам бескрајне видике свога Царства, имамо потребу да речима изразимо суштину празника. У радости празника Рождества Христова, доносимо божићни разговор са катихетом Браниславом Илићем, уредником портала „Кинонијаˮ и сталним стручним сарадником Одсека за електронску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Разговор је водила теолог Сара Димитријевић, члан редакције портала.
- Како бисте данас у светлу савремених друштвених изазова, најсажетије формулисали богословску суштину празника Рођења Христовог?
Пре свега, дозволите ми да Вам заблагодарим на прилици да разговарамо о тајни празника Рождества Христова. Разговор о Божићу је увек разговор о љубави. „Бог је тако заволео свет, да је Сина свог Јединородног дао да свако ко верује у њега не пропадне, него да има живот вечни“ (Јн. 3,16), ове речи дају смисао нашој радости и обавезују нас да у њој увек пребивамо.
Црква као чувар Божанског домостроја спасења чува и предаје нам оно што је од почетка примила у Светом Писму, чувајући то као зеницу ока. Реч пророчку: „Ево, девојка ће зачети и родиће Сина“ — „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде“ (Ис. 7, 14; 9, 6); реч апостолску: „Када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Свога, рођенога од жене, рођенога под законом“ (Гал. 4, 4); реч јеванђелску: „И Логос постаде тело и настани се међу нама“ (Јн. 1, 14); песму ангелску с небеса: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14); и позив црквеног песника: „Христос се рађа — славите Га! Христос с небеса долази — у сусрет Му изиђите! Христос је на земљи — узвисите се!“
Оваплоћење Бога Логоса, уз Његово васкрсење, спада међу главна дела Божјег човекољубља и Божјег промишљања о човеку и творевини; у њему се налази сврха и главни циљ промишљања Божијег о свету. Човек је повод (ὑπόθεσις) оваплоћењу Логоса, док је „лик“ Божји у човеку потка Његовог оваплоћења. Тајну оваплоћења Бога Логоса у светлу нашега спасења, свети Јован Златоуст објашњава на следећи начин: „Да би свет био спасен, морао је свакако да посредује човек. Ни једно друго биће није могло да спасе свет. Чак ни Бог Сам од Себе. Није постојао начин да Бог издалека каже: „Будите спасени“. То би онда могло бити етичко, јуридичко питање, односно питање прегрешења, када би Бог издалека опростио човеку. Са друге стране, ни анђео није могао да спасе свет, јер не поседује телесно биће, а самим тим, не би могао да обухвати у себи целокупну творевину.“ Богословље празника Рождества Христова јасно упућује да је тајна оваплоћења Бога Логоса тесно повезана са тајном призива и одзива, односно, са тајном љубави и слободе (богољубља и човекољубља), са тајном служења и саслуживања, самоприношења и приношења, самодавања себе другом. У нашем народу и постоји изрека да је наше само оно што другом дајемо.
О значају доласка Господа Христа у свет, свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Овај празник нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Истинитост ових речи потврђује у богослужбена песма коју појимо на Божић: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“
Спаситељев долазак у овај свет описали су свети апостоли Матеј и Лука истичући само најважнија сведочанства о том јединственом догађају од којег почиње нова ера људске историје. Свети Јован Богослов сажима сва сведочанства у оно најважније: „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14). Логос је Син Божји Јединородни, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог кроз кога је све постало, како исповедамо у Символу вере који је пре тачно 1700. година формулисан на Првом васељенском сабору, 325. године у Никеји. Богочовек Христос је „светлост истинита која просвећује свакога човека који долази на свет“(Јн. 1, 9). Јавио се као Бог у људском телу, унизио је себе и поистоветио се са нама постајући човек, али остајући Бог. Дакле, Бог је примио људску природу да би нам својом безграничном љубављу даровао сва своја безгранична савршенства.
Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк. 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда; а син човечји нема где главе заклонити“ (Мт 8, 22).
Улазећи у овај свет као нејако дете рођено од Пресвете Дјеве, Господ Исус Христос је ушао у крајњу беду људску. Рођен у мрачној пећини, у пелене повијен и у сточне јасле положен, снисходио је људима, отуђеним од Бога који пребивају у тами греха и сени смрти (Мт. 4,16). Овим снисхођењем није обеснажио свемоћ свога Божанства него је показао каква је његова љубав. Она добровољно прима свако понижење и иде на крст да се жртвује за спасење света. У његовој дечјој немоћи, очима вере видимо Божју свемоћ, а кроз његову беспомоћност докле у јаслама лежи, гледамо нашег Избавитеља и Спаситеља душа људских.
Гледајући ову надумну тајну и дивећи се љубави Божјој, постаје нам јасно да сва искушења и изазове можемо превазићи искључиво надахнути љубављу Божјом и загледани у Христа. Наш светејши патријарх Порфирије често у својим беседама подсећа на једну истину која би требала да постане императив нашег хришћанског битисања: „ако нам је Христос на првом месту, све ће у нашем животу бити на свом месту“. Дакле, ако је Христос наша мера и наш крманош који нас руководи док пловимо узбурканим и узталасаним морем овога живота, онда ће све тешкоће, искушења и изазови за нас бити савладиви. Све наведено богомудри апостол Павле дефинише следећим речима: „Све могу у Христу Исусу Који ми моћ даје“ (Фил. 4, 13).
- У којој мери савремени човек, оптерећен брзим ритмом живота, успева да уопште препозна тишину и мир који Божић доноси?
Да ли ће све ствари стати у кофер, не зависи само од њихове количине или величине, већ и од самог начина на који их пакујемо. Слично се догађа и са нашим животима, који се, ако их проводимо у сујети, ужурбаности и лутању без било каквог циља, на крају заврше тиме да ништа не успевамо постићи, те да се у свему томе много умарамо. Заузетост, или боље речено изгубљеност човека данашњице, јесте резултат тога што се он мало или никако не моли. Онда када наш дан започињемо молитвом, ми постављамо снажан темељ на којем ће све током дана бити изграђено у савршеном реду. Тако се у Светом писму за побожног човека каже да „што год ради, у свему напредује“ (Пс. 1, 3). Према томе, духовни живот не може бити некакав хоби или разбибрига за који ми можемо да имамо или немамо времена. То је темељ на који касније додајемо све остало.
Као активни чланови Цркве, ми тајну Божје љубави пројављену у рођењу Господа нашег Исуса Христа, опитујемо на свакој светој Литургији, а самим тим, и тај освештани мир који годишње прослављање празника Рождества Христова собом доноси. Рођење Христово није тек један тренутак у историјском току, оно је врхунско обећање Бога човеку. Својим Оваплоћењем, Бог долази да се настани међу нама и да нас избави од окова који притискају и оптерећују само наше постојање, па самим тим и из окова оптерећеност брзим ритмом живота. Божић је празник у којем требамо да оставимо сваку животну бригу и да наш центар, али и смисао, буде сусрет са Богом који је једини наш мир.
Саро, добро сте констатовали да је на плећа савременог човека стављено тешко бреме, јер савремени начин живота од нас захтева константу ужурбаност до те мере да човек стиче утисак да се налази у једном зачараном кругу из којег нема излаза. Господ нас позива речима: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28).
Име „Емануил“ — „Са нама је Бог“ — није случајно. Оно открива најдубљи смисао Оваплоћења, да је Бог делатно присутан у свакој нашој горчини, у сваком нашем страху и у свакој нашој оптерећености овоземаљским бригама. Син Божји као Вечни улази у време и простор, дели нашу сиромаштину и наше слабости и постаје сапутник у сваком тренутку нашег живота, са љубављу и нежношћу. Својим смиреним силаском Бог нас поучава да се истинска сила не показује наметањем и страхом, већ даривањем, жртвом и једноставношћу срца и чистом намером.
Данас, када се људи често осећају усамљено или немоћно, када се налазе пред многобројним животним тешкоћама, међу којима је и поменута ужурбаност, празник Рождества Христова нас подсећа да љубав Божја нема граница и да се Његово спасење дарује сваком човеку, без разлике и без изузетка. Рођење Христово је радосна вест да Бог не остаје далеко, већ постаје „Емануил“ — Бог који пребива са нама.
- Који аспект богослужбеног празновања Божића сматрате најделотворнијим у духовном преображају верника?
То је пре света учешће у светотајинском животу Цркве који је утемељен у светој Литургији. У Тајни над тајнама ми доживљавамо истински преображај. У тајни свете Литургије постајемо причасници Вечнога живота, због тога и кажемо да је света Литургија предокус Царства небеског овде и сада (у историји).
Блаженопочивши митрополит Амфилохије је рекао да молитва као наш истински разговор са Богом преображава и обнавља човека. Попут савршеног круга, молитва има ту моћ да оствари живи однос између човека и Бога. Сликовито речено, када притиснемо тастер „укључити“, ми покрећемо струјно коло које остварује директну везу, која води од извора до крајњег потрошача. Слично се догађа и са молитвом, посредством које човек затвара круг и ступа у реалне односе са Богом. Човек се обраћа Богу са молбом и добија оно што тражи, али изнад свега, увек и изнова бива преображен.
Обраћајући пажњу на новонастале проблеме у својој свакодневници, човеку се чини да је све могуће да се реши и без Божје помоћи, односно да све можемо решити самостално. То је највећа заблуда. Као хришћани смо дужни да призивамо Бога да нам помогне чак и када обављамо наше свакодневне послове. У једној од молитава које читамо у оквиру јутарњег молитвеног правила, налазимо следеће речи: „помози ми у свако доба у свакој ствари, и чувај ме од свега рђавог у свету, и од ђаволске брзоплетости“. Када се молитвено обраћа Богу, човек улази у једну потпуно другу димензију. Код њега се јавља такво осећање, као да из птичије перспективе посматра свој живот. То му даје могућност да сагледа како је све у овом свету пролазно. Молитва омогућава човеку да одреди животне приоритете, стекне мир и победи стрес, једном речју, даје му истинско преображење.
На почетку сам рекао да је Литургија наш центар, она је молитва над молитвама. Све у Литургији добија смисао, и наше празновање Божића је без Литургије немогуће, а бићу слободан да кажем, и бесмислено. Подсећајући себе, подсећам и наше читаоце да је Литургија свештени догађај нашег живота, у Литургији увек и изнова потврђујемо свој хришћански идентитет, а изнад свега, у том свештеном сусрету са Господом добијамо преображај душе и тела. У Литургији се сједињујемо са Христом и једни с другима, као и са природом на шта указује и Свето причешће Телом и Крвљу Христовом. Сви се из једне чаше и од једнога хлеба причешћујемо и на тај начин многи постајемо Тело Христово — тај и исти Христос, који је један и многи.
Спаситељ је благоизволео родити се од Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије како би човек, благодатним силама Духа Светога, крштењем, учешћем у светој Литургији и животом у Христу, био препорођен и постао бог по благодати, сабрат и сутелесник Богочовека. То нам је Он Сâм омогућио захваљујући истинском рађању за живот вечни које нам дарују свето крштење, миропомазање и свеукупни светотајински живот са врхунцем у светој Литургији, праћен нашим трудом да задобијемо јеванђелске свете врлине. Почевши да истински припадамо Заједници деце Божје, Цркви, ми благодатно учествујемо у божанском животу Христовом и бивамо спасавани и спасени у њој.
- Како тумачите однос између народних обичаја и њихове богословске позадине у данашњем празновању Божића?
Обичаји су добри искључиво ако иду у корак са богослужењем и ако својим садржајем указују на суштину празника. У нашем народу постоје многобројни обичаји који претходе празнику Рождества Христова, ти обичаји су углавном везани за изражавање делатне љубави према ближњима. Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у овом историјском сећању. Обичаји јесу саставни део празновања, али у њима не налазимо суштину, већ из њиховог садржаја примамо одређене поруке.
Видимо данас да у животима многих људи Божић више није тајна доласка Бога у свет ради нашег спасења. Смисао Божића је у созерцању, схватању дубине овог догађаја и преношењу унутрашњег човековог молитвеног и честитог расположења на околину. У том случају оправдани су и украси и обележавање празника у материјалном смислу кроз обичаје, ако смо најпре очистили своју душу и срце од зле савести и ако смо је украсили врлинама. Спољно деловање нас људи, наши поступци, реакције па и начин славља треба да пројављују наше унутрашње стање духа.
У најблиставијој светлости и чудесној радости Божића древна народна мудрост изнедрила је здравицу: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Заиста је дубок смисао и далекосежна животна порука ове древне мудрости. У духу речи светог Кипријана Картагинског да је обичај без вере стара заблуда, сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви.
Божићни пост нас поступно и педагошки уводи у тајну Божића, а три последње седмице уочи празника, својим обичајима и називима (детињци, материце и оци), указују нам на светињу породице као домаће цркве. Радост овог празника обухвата небо и земљу, усхићује анђеле и просветљује народе. Она обједињује породице и пријатеље, мири непријатеље, јача народно јединство крепи и јунаке и побожне народне вође. Рођење Христово је заштитни знак хришћанске породице. Породична заједница, заснована на Божјем благослову и међусобној љубави мужа и жене, призваних да постану родитељи, отац и мајка, је жива слика Цркве Божје, то се најочитије види у предбожићним обичајима. На сам дан празника, дрво и слама символизују топлину витлејемске пећине. Мудраце са Истока символизује положајник који објављује долазак Спаситеља уз поздрав: Христос се роди! – Ваистину се роди! Највећи песник је све ове божићне обичаје објаснио следећим речима: „Нема дана без очињег вида, нити праве славе без Божића“.
- Како оцењујете значај црквених и богословских интернет портала у савременој мисији Цркве, посебно имајући у виду да се све више верника информише управо дигиталним путем?
„Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам Вам заповедио“ (Мт. 28,19), на овим Спаситељевим речима којима се завршава јеванђеље по Матеју, утемељена је мисија Цркве. Наведене речи које је Господ упутио апостолима, представљају својеврсну заповест о ширењу речи љубави Божје на сваки могући начин. Не заборавимо, апостоли су у своје време користили најсавременије начине мисионарења, то су чинили сви каснији мисионари, а и до данас је тако.
Мисија Цркве има иза себе хиљадугодишње искуство посведочено од стране многобројних проповедника и подвижника, који су били руковођени Пастироначалником Христом. Њихово искуство служења и проповедања је за нас данас неисцрпна ризница која треба да послужи као ослонац и руководство у одговорном служењу на пољу мисије Цркве. Обавеза је Цркве да користи све могућности које су јој дате ради ширења Јеванђеља. Нове савремене технологије су доживеле експанзију у нашем времену, а Црква је препознала погодан тренутак за мисионарску делатност путем интернета. Велики су и драгоцени плодови ове мисионарске делатности путем интернета.
Један београдски свештеник који је више од две деценије укључен у мисију Цркве у свим њеним видовима, једном приликом је рекао да Црква никада није модерна, већ је увек савремена јер иде у корак са временом, што Богу хвала, видимо и данас. Дозволите ми да подсетим на нешто веома важно. Емитовање радио програма на нашим просторима везује се за Радио Београд, 24. марта 1929. године у згради Српске академије наука и уметности, протопрезвитер Никола Божић, освештао је просторије у којима ће се емитовати радио програм. Од самог почетка емитовања у свом програму Радио Београд је имао емисије религијске садржине, али је незаобилазно било преношење свете Литургије из Саборне цркве и из цркве Светог Марка. Дакле, од 1929. године на Радио Београду су слушаоци могли да слушају пренос богослужења из Саборног храма недељом и о великим празницима, репортажу са полагања камена темељца за храм Светог Саве на Врачару, редовно су емитована и предавања на јеванђелске теме.
Медији су плод људске цивилизације, медији пружају могућност да Црква изађе у свет и проповеда Јеванђеље на један нови начин који је приступачан широком аудиторијуму. Црква то данас у организованом и систематичном смислу чини и преко многобројних интернет платформи, портала, као и путем друштвених мрежа. Веома се радујем што видим да овакав вид мисионарске делатности даје запажене резултате, а уверен сам да ће у времену пред нама плодови оваквог вида мисионарења бити још већи.
- Који су највећи изазови у преношењу јеванђељске поруке путем онлајн медија и како Црква може да очува аутентичност сведочења у дигиталном простору?
Основна предност интернета је доступност свима у свету. Интернет представља велики потенцијал као главно мисионарско средство Православне Цркве у данашњем времену. Велику помоћ проповеди Јеванђеља представљају повећане информационе могућности, а у овим условима пастир је призван да са посебном ревношћу сведочи о Истини, разобличава грех и неправду.
Човек данашњице, као и кроз читаву историју људског постојања, тражи Бога, а задатак Цркве је да му дâ одговоре на његова трагалачка питања. Позваћу у помоћ речи Сâмог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт. 10, 27). Данас су друштвени медији кров са кога свима упућујемо вечну реч Божју.
Када је реч о мисионарењу уз употребу савремених информационих технологија, један од највећих изазова је свакако брзина информације. Савремени човек живи у такозваном брзом времену, а задатак мисионарских делатника путем интернета је да са што мање речи упуте конкретну јеванђелску поруку или дају одговор на неко конкретно питање. Такође, веома је важно да интернет простор у мисији користимо искључиво за сведочење Јеванђеља, а не за личне ставове које заступамо. Недавно сам чуо дивну поуку упућену онима који су у служби мисије: „У мисији је важно да указујемо на Христа, а не да Га заклањамо собом“.
Радујемо се што у наше време веома успешно делује Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке, које у оквиру свог деловања посебну пажњу посвећује мисији путем интернета. Својим мисионарским деловањем на интернету, Црква постаје видело које „светли у тами и тама га не обузе“ (Јн. 1, 5).
- Шта видите као кључну улогу портала попут „Киноније“ и „Ризнице“ у повезивању теологије, црквене праксе и духовних потреба савременог верника?
Императив у деловања „Ризнице“ и „Киноније“ је позив у литургијску заједницу. Концепт рада наведених портала је различит, али је циљ исти – упућивање људи на темељ и извор нашег хришћанског идентитета, а то је света Литургија. Поред дела који је посвећен мојим ауторским текстовима, емисијама, и осталим садржајима, портал „Ризница“ свакодневно читаоцима доноси по неколико превода важних вести из хришћанске васељене, а са циљем да читаоцима прикажемо лепоту богослужбеног живота широм земаљског шара. Поред тога, неретко доносимо преводе вести у којима извештавамо о новим преводима Светога Писма и богослужбених књига, а највише се радујем вестима у којима читамо о крштењу нових чланова Цркве.
Са друге стране, портал „Кинонија“ као званични пројекат у оквиру Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, врши заиста велику мисију која је усмерена на свеобухватну катихезу. Као идејни творац и уредник наведеног портала поносан сам на досадашњи рад. Господ је у нашу „Кинонију“ (заједницу) сабрао више десетина наше браће и сестара који се свакодневно труде и повереној им мисији. Ми смо у септембру, 2025. године прославили прву годишњицу рада, а после те свечаности ми смо још ревносније наставили да деламо у славу Божју. Свакодневно добијамо квалитетне текстове наших сарадника, јасно је да ти текстови настају као плод велике љубави коју аутори из свога срца претачу у писану реч. Наша мисија мора имати континуитет, такође, концепт и начин деловања нашег портала мора пратити духовне потребе савременог човека. Ако тако чинимо, семе које сејемо неће падати на каменито место, већ у најплоднију земљу, а то је срце човечије.
Сваког од наших сарадника доживљавам као саборца у овом благословеном делу, јер заједно корачамо трудећи се да на прави начин освећујемо и преображавамо интернет простор, како би наша писана или жива реч била у служби препорађања људских душа. Љубав је императив у нашем раду, сарадњи и целокупном деловању. Трудим се да у односу са свим сатрудницима портала „Кинонија“, увек сведочим љубав, а настојим и да свакога од њих превасходно личним примером, а затим и речју, подсетим да је љубав постојани темељ свега што чинимо у славу Божју. Не бисмо смели да заборавимо, уколико је императив нашег живота у љубави према Богу и ближњима, онда ће и наша мисија коју по послушању чинимо, увек бити усмерена у правом смеру и водиће ка савршеном циљу.
Користим прилику да у радости празника Рождества Христова, заблагодарим свима који својом љубављу, трудом и добротом свакодневно доприносе раду портала „Кинонија“. Духовни виноград који у заједници обрађујемо већ даје своје драгоцене плодове, а међу тим плодовима су и они плодови које и сами задобијамо трудећи се у свом раду. Гледајући браћу и сестре који су стални сарадници портала „Кинонија“, међу којима сте и Ви Саро, и бивајући одушевљен њиховим трудољубљем и чистом љубављу, остаје ми само да заблагодарим Господу на свему, са надом да ћемо на многа и блага лета заједно делати у славу Божју.
- Година у којој обележавамо 850 година од рођења Светог Саве поново актуелизује његово дело. Који елемент Савиног предања сматрате најрелевантнијим за духовне и друштвене прилике данашње Србије?
Хвала Вам на овом лепом указивању и прилици да се у оквиру нашег разговора опет и опет подсетимо на значај нашег духовног родитеља и молитвеника пред Богом. У духу овог великог јубилеја, величамо светитеља Саву који је наш народ увео у тајну Крста и Васкрсења Христовог. Учинио нас да будемо сутелесници и сукрвници Христови, да будемо народ Божји, а то је највећи дар. Светитељ Сава је учинио да Јеванђеље Христово, Његове заповести, буду оруђа и средства која нас кроз историју обликују, која нас чине да овде и сада јесмо Тело Христово, да овде и сада живимо тајну Царства небеског.
Овај велики јубилеј нас позива да станемо пред икону Светога Саве и пред његов заветни храм на Врачару, и да се замислимо и за тренутак завиримо у дубину свога бића постављајући себи питање: Ходим ли ја путем Светога Саве? Ово питање је наша потреба, јер и црквени песник у тропару Светог Саву назива наставником пута који води у живот вечни. Овај јубилеј нас утврђује у истини да је Свети Сава и учитељ љубави. Не заборавимо, он је одлазио на све стране света – до Египта, до калифа Багдада, ишао на Запад успостављао мостове пријатељства и братске односе са свима и опет и на том плану, показао да је љубав смисао нашег постојања и да она пре или касније добија сваку битку и побеђује. Свети Сава нам је поставио темељ заједнице, поставио нам је Јеванђеље као темељ, а изнад свега, поставио нам је веру као темељ постојања.
Плодови равноапостолног подвига светитеља Саве расути су широм његове духовне градине – широм наше помесне Цркве, а она се протеже с краја на крај света. Ти плодови се броје милионима православних Срба у матици и расејању који се труде да очувају своју веру и свој идентитет, али и да живе својом вером и да живе својим идентитетом, да буду достојна деца свог великог родитеља. На нама је да следимо пут нашег духовног родитеља, и да поучени његовим примером прослављамо Господа.
- Навршава се 1700 година од Првог васељенског сабора. Како ово велико саборско јединство може бити поука за Цркву и вернике у времену бројних подела?
Поделе вековима остављају болне ране на телу Цркве, о томе најбоље сведочи потреба за сазивањем Првог васељенског сабора, 325. године у Никеји. Саборност је једно од основних својстава Цркве. Никејско богословско и канонско наслеђе није само историјска тема, већ темељ црквеног живота до данас. Прослављајући овај велики јубилеј, имамо потребу да заблагодаримо свим оцима који су учествовали у раду никејског сабора. Блажени Теодорит сведочи да су неки од 318. саборских отаца били украшени таквим апостолским даровима да су и мртве васкрсавали и многа чудеса чинили, а међу којима су многи још „носили ране Господа свога на телу“, те је у том сабрању светих и мученика било и оних који су дошли без једног ока или са бројним ожиљцима, као и оних који су на обема рукама још носили ране од усијаног гвожђа, као исповедни трофеј недавно окончаног гоњења хришћана. Међу њима у том сабору блистали су чудесни и достоблажени оци Цркве Христове: Александар Александријски, Евстатије Антиохијски, Спиридон Тримитунски, Николај Мирликијски, Атанасије Велики, богомудри цар Константин и многи други Оци и јерарси, сви Богу знани.
Црква на васељенском нивоу обележава седамнаестовековни јубилеј Првог васељенског сабора, сазваног у Никеји 325. године — пресудног догађаја у историји хришћанства. Тада је Црква, суочена са темељним питањима о личности и природи Христовој и о појмљивости божанског Откривења, артикулисала исповедање вере које је обликовало хришћанску мисао и богослужење током наредних векова. Прослава једног оваквог небоземног догађаја, који Црква трајно препознаје као свештени празник Отаца у Никеји, није пука реминисценција, већ жива партиципација. На нама је да живимо никејском вером и да будемо на трагу светих отаца.
- Две стотине година Матице српске подсећа на дубоку везу духовности и културе. Како Црква може да допринесе очувању и унапређивању тог односа у савременом контексту?
У чињеници да свештена Писма, између осталих именовања, Бога Сина називају Логосом, Словом, Смислом, Речју, од искони се налази највеће достојанство и вредност сваке људске речи као израза наше словесности и слике наше боголикости. Али у томе је истовремено и одговорност свакога од нас да се ваљано односимо према овом скупоценом дару Божје љубави, сходно јеванђелској одредници да ћемо због својих речи бити оправдани или осуђени. Ову важност дара речи и одговорност према његовој употреби, разумели су само највећи у роду људском. Због тога њихове речи попут злата до данас сијају кроз таму векова, обасјавајући путеве потоњим нараштајима. Међу таквима, који су кроз духовни и интелектуални подвиг калили и усавршавали себе, били су и оснивачи највеће установе у нашем народу Матице српске, установе која је мајка и чуварка нашег свеукупног националног наслеђа. Ако Бог да, у години пред нама говореће се о важности Матице српске и снажној духовној вези Српске Православне Цркве и наведене установе која пуна два века на прави начин сведочи лепоту прожимања духовности и културе.
У духу Вашег питања, морамо рећи да је значај науке и образовања наша Светосавска Црква увек препознавала и благосиљала, а у дугим временима ропства и немања својих државних институција, Српска Црква је преузимала на себе и улогу просветитељке свога народа. Спона или снажна веза Српске Цркве и Матице српске огледа се и у неговању историјског памћења као неопходног темеља за изградњу добре и срећне будућности једног народа. Најконкретније речено, Црква и Матица српска посвећено лече нашу највећу бољку, а то је заборав.
Истински се радујем што ће предстојеће, 2026. лето доброте Господње, између осталог, бити обележено и прославом овог великог двовековног јубилеја Матице српске, а уверен сам да ће бити прилике да и ми у нашем мисионарском раду дамо свој допринос обележавању наведене годишњице.
- Коју поруку бисте поводом Божића упутили читаоцима?
Пред крај старе и почетак нове године, Божић нам пружа нову прилику да чујемо Христове речи: „Ево, све чиним ново!“ (Откр. 21:5). Управо у тој новини нам се даје могућност да окренемо нови лист у нашим животима и да себе и друге почнемо гледати из нове перспективе, лишени горчине и љутње, лишени гордости и себичности. Једини начин да променимо свет око себе је да сагледамо Божанске димензије и тежње у себи и другима. Тек тада ћемо моћи да схватимо праву радост и пуноћу живота. Јер Христос се роди и нада се појави, надмашивши сва наша очекивања, и доносећи обнову породицама и заједницама. Само Његова нада подиже оне који посрћу, и васпоставља нас на уски пут спасења. Дозволимо Христу Емануилу да освоји наша срца, како бисмо пружили јасну слику најнеухватљивијих људских емоција: мира, праштања и понизности – самих атрибута Оваплоћене Љубави.
Хладноћа и зимска тама, који често успевају да постану господари наших живота, сада зраче испод блиставог и топлог сјаја светлеће Витлејемске звезде. Хладноћа и сумрак зиме нестају пред овим небеским огњиштем, стварајући нови и топли дом за Њега који се „оваплотио од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек“. Зато је Божићна звезда увек знак и символ који нас кроз животне препреке и недаће, изводи на прави пут.
Вама, поштована Саро, срдачно благодарим на прилици да заједно кроз овај празнични разговор поделимо небоземну радост празника Рождества Христова, са искреним трудом да наше речи не буду дело нашег ума, већ израз наше љубави и доживљаја вере. Поздрављајући Вас и све наше читаоце, у Божићној радости у којој сијају и небо и земља, и прослављају Божанско посредовање у људској историји, упућујем своје искрене молитве Богомладенцу Христу, да права светлост знања засија међу нама, како би у нама обновила целовитост и јединство у славословљу Новорођеног Богомладенца Христа, понављајући англеску песму: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14; ср. 19, 38).
Мир Божји – Христос се роди!
Ваистину се роди!