Појас Пресвете Богородице – једина је сачувана реликвија из земаљског живота Богородице. То је једна од најстаријих и најпоштованијих хришћанских реликвија. Чудесни Појас додирујући Пречисту Утробу која је носила Творца и натопљен капљицама млека које су храниле Онога који је Живот света, сведочанство је чудесне љубави Божје према својој свеколикој творевини, а особито према човеку као круни творевине.
Постоје две верзије о проналаску Чудесног Појаса Пресвете Богородице. Према првој, Богородица је својим рукама изаткала Појас од камиље длаке и после Успенија предала га апостолу Томи, који је закаснио на њену сахрану и био веома узнемирен. Да би га утешила, Богородица је скинула свој појас и предала га апостолу са неба. Камен на којем је апостол Тома у том тренутку стајао налази се у манастиру Свете Марије Магдалине у Гетсиманском врту. Према другом предању, Појас и Риза Пресвете Богородице дати су двема сиромашним Јеврејкама које су јој служиле. Оне су пажљиво чувале ове свештене реликвије, које су се преносиле с генерације на генерацију. Познато је да је Појас у првим вековима чуван у Јерусалиму, а затим је своје уточиште око 530. године нашао у Цариграду у храму Халкопратије, тада је стављен у прелеп кивот и запечаћен златним печатом цара Аркадија. Овај печат је означавао тачан датум постављања појаса у Цариграду – 31. август / 13. септембар, што је до данас дан богослужбеног спомена Појаса Пресвете Богородице.
Много година касније (око 888. године), Зоја, жена цара Лава VI Мудрог, тешко се разболела услед опседнутости нечистим духом. Уснила је сан у којем јој је речено да ће бити исцељена ако се на њу стави Свети Појас Пресвете Богородице. Цар је одмах наредио да се сломе печати на кивоту у којем се налазила реликвија и, на своје запрепашћење, видео је Свети Појас блистав и чист, као да је јуче исткан. У близини је лежала порука у којој се наводи дан преноса Појаса у Цариград и описује како га је сâм цар ставио у кивот и запечатио својом руком. Цар Лав се са страхопоштовањем поклонио реликвији и предао је патријарху. Ставио је Појас на главу царице и она је одмах била исцељена од своје болести. Сви су принели хвалу Христу Спаситељу и Његовој Пречистој Мајци. Захвална царица је извезла Богородичин Појас златним концем, а света реликвија је враћена у свој кивот.
Бугарски цар Асен (1187–1196), након што је победио цара Исака II Анђела (1190), заробио је крст који је садржао део Светог Појаса. Свештеник је бацио овај крст у реку да би спречио његово скрнављење. Реликвија је потом своје уточиште нашла у Србији, а свети кнез Лазар (†1389) је Чудесни Богородичин Појас поклонио манастиру Ватопед на Светој Гори, где се чува до данас.
Мноштво верника се вековима сабира око ове светиње са страхопоштовањем, молећи Дјеву Марију да својим молитвама посредује за нас пред престолом Божјим. Свети Појас је учинио и наставља да чини бројна чуда. Људи у невољи и болу проналазе утеху у чудотворној моћи ове свештене реликвије преко које се пројављује љубав Божја. Чудесни Појас молитвеним посредништвом Пресвете Богомајке освећује вернике који му побожно приступају, уздиже их од овоземаљских тешкоћа и ослобађа их од болести и туге. Безбојна су сведочанства у којима се наводи да пред Чудесним Појасом Пресвете Богородице бездетни супружници добијају децу. У једној богослужбеној песми, црквени песник се пред Чудесним Појасом Богомајке, моли следећим речима: „О Појасе, који окружујеш Извор живота и дајеш вечни живот свима који те поштују. О Појасе, који увек дарујеш онима који ти прибегавају умртвљавање страсти, храброст и снагу да стекну врлине. О Појасе, који нас спречаваш да паднемо и дајеш снагу слабостима наше природе, и побеђујеш наше видљиве и невидљиве непријатеље. О, Часни Појасе, који окружујеш и штитиш свој град и свој народ, и спасаваш их од сваке варварске најезде“.
„Заступништвом Богородице, Спаситељу, спаси нас!“ Ова молитва се поји на светој Литургији. Богородица не спасава, али без ње нисмо спасени. Кроз њу упознајемо Христа Спаситеља. У срцу православне вере Богородица заузима посебно место. Њено име се помиње у Светом Писму, а црквено предање је обогаћено бројним записима о њеним чудесним интервенцијама. Она је не само мајка Исуса Христа, већ и икона Цркве и заступница свих верника.
У личности Пресвете Богородице Црква препознаје оно створење које је у целокупној творевини Божјој, и материјалној и духовној, стигло до испуњења циља због кога твар постоји: До најпотпунијег могућег сједињења са Богом. Пристанак Дјеве Марије на очовечење Сина, њено: Да, упућено Богу, не представља само њен пристанак и послушање према Богу, него јединствену чињеницу узајамног прожимања живота створеног и живота онога што је нестворено. Није Богородица само позајмила своје биолошке функције Богу Логосу, јер мајка никада не позајмљује своје тело своме детету, него својим телом и својом крвљу изграђује његово биће, као што дојењем, речју, миловањем и љубављу саздава и душу свога детета.
Били смо сведоци библијских сцена приликом боравка Чудесног Појаса Пресвете Богородице у престоном Граду Београду, видели смо како је градска врева утихнула и како је мир завладао. Били смо сведоци делатне вере и љубави, али и сведоци умиљења у срцу које се људским речима не може описати. Оно што је у свекодневици нашега живота немогуће, тада је било могуће, јер нас је љубављу својом, а посредством свог Чудесног Појаса, Пресвета Богорица закрилила и упутила да поглед своје душе усмеримо ка заједници са Господом, свима светима и ближњима.
*Аутор је уредник мисионарског портала „Кинонија“